Pocket Stories

Comic Zone

2015-03-27T18:03:00.028+01:00

Check the Comic Zone!

Legenda o princu Tarijanu

2010-08-10T14:55:00.004+02:00

Profesor Stouel je povukao prstom kroz vazduh i formirao jednu horizontalnu liniju. To povlačenje prstom je uvek činio nekako...gotovo teatralno. Neki od studenata su imitirali njegove pokrete, ali krišom iz njegovih leđa. U velikom polukružnom amfiteatru, koji je brojao preko 600 sedišta, nije bilo lako primetiti one lenje studente koji su se uvek zavlačili u gornje redove.

„Vidite, ovu liniju? Ako zamislimo da je to skala nekog radio prijemnika, a za primer radio prijemnika uzmemo planetu Zemlju, naićićemo na skup frekvencija koje se prostiru po ovoj skali, bilo na kratkim ili dugim talasima. Evo ako ovde, na ovoj liniji dodam jedan podeljak...evo ovako...“, dodao je prstom vertikalnu crticu na onoj liniji koju je prethodno iscrtao. „...e, baš tako. Ako uzmemo da ovaj podeljak predstavlja nas, naš svet...a namerno sam uzeo nas kao primer, a zbog čega biće vam jasno malo kasnije. Ako sada dodamo i još dva podeoka na ovu skalu, jedan pre i jedan posle ovog koji predstavlja nas, već bismo dobili dve nove frekvencije. Kao i svaki radio prijemnik, i planeta Zemlja može da menja svoje frekvencije, krenuvši od toga da je Zemlja zaista jedan ogroman radio prijemnik. Ako krenemo levo od nas, to jest našeg podeoka, kao konstantnog podeoka, nailazimo na sledeći minus podeljak, odnosno na drugu frekvenciju. Ako krenemo desno od nje, nailazimo opet na našu frekvenciju. Ako nastavimo desno od nas, nailazimo na sledeći podeljak, odnosno novu frekvenciju. Ako se vratimo malo ulevo od tog novog podeoka, i zaustavimo se negde na polovini između nje i naše frekvencije, naićićemo na međufrekventnu tišinu, odnosno međufrekventni prostor. Zašto se zove tišina? Zato što je tu skala prazna i preklapanja frekvencija nisu dozvoljena. Ako ipak dođe do preklapanja dveju frekvencija, nastaju smetnje, šumovi i na jednoj i na drugoj frekvenciji. Naša frekvencija je trenutno najčistija i najsigurnija frekvencija na svim skalama. Da, dobro ste me čuli. Skalama. Ne postoji samo jedna skala. Ima ih puno više. Neke od tih skala su kopije ove skale, ali ima i jedinstvenih skala, sa njihovim jedinstvenim frekvencijama. Kopije naše skale postoje, ali ova naša frekvencija, nema svoju kopiju i time je najsigurnija i dovoljna za upravljanje svim ostalim skalama i frekvencijama. Mi, stanovnici ovog univerzuma možemo menjati frekvencije, i prelaziti iz jedne u drugu, ali niko ne može doći u našu frekvenciju, a da mu to prethodno nije odobreno od uprave Korporacije H.“, govorio je profesor Stouel živopisno gestikulirajući rukama i pokazujući neprestano onu 3D skalu koju je nacrtao u vazduhu.

Dok je on govorio i dalje o skalama i načinu prelaska iz jedne u drugu frekvenciju, neki od studenata su se domunđavali, šaputali i smejali se, jer im je monotoni glas profesora Stouela navlačio san na oči. A onda, iznenada...

„Lilijen Petreski, smesta se okreni napred i prestani sa pričom! Ako je nešto zanimljivo, podeli to sa nama, ako nije, slušaj moje predavanje, ili ćeš biti udaljena sa istog!“, naglo se proderao profesor Stouel a zatim nastavio svoje izlaganje, pogleda uprtog u Lilijen.

Lilijen je sedela ispred svoje najbolje drugarice Elizabet i okrenula joj se kako bi se pohvalila time što je njena sestra Endži postala agent Korporacije H. Lilijen je umesto svoje prave kose nosila animiranu kosu. Bila je to frizura nalik na frizuru Mardž Simpson, ali bez kovrdža. Animacija kose je bila sjajno odrađena, a kosa je menjala boju u zavisnosti od raspoloženja vlasnika. Ovog puta, Lilijenina kosa je bila fluoroscentno narandžasta, a iz te boje se prelivala i na svetlo zelenu boju, što je kod mnogih izazivalo mučninu u stomaku, ali se ona nije obazirala na to. Uvek je volela nove stvari. Te godine, animirane frizure su ponovo bile moderne u Diplodokijanu, ali sada još neobičnije i po bojama, i po oblicima.

Diplodokijan je kao centralni grad-država superkontinenta Pangee zauzimao ogromnu površinu, veličine današnje Francuske. Grad se prostirao na prostranoj ravnici i bio je veoma gusto naseljen. Na samom južnom obodu Diplodokijana, nalazila se zgrada uprave Korporacije H. Tačnije, ona je bila na samoj granici između pustinje Kodijen i grada Diplodokijana. Duboko u stenovitim predelima Kodijen pustinje, nalazilo se ogromno zdanje klana Undurgot, što je ujedno bilo i sedište Industrije. Grad Undurgot je bio okružen ogromnim insektima tvrdokrilcima, skarabejima koji su dostizali veličinu odraslog bizona. Može se reći da je Industrija oduvek bila arhineprijatelj Korporacije H, ali sada nećemo govoriti o ova dva večita rivala.

Zgrada Korporacije H bila je jedna od najlepših građevina na celoj Pangei. Sa tako čvrstom, ali prozračno – gracioznom strukturom, izgledala je kao nešto što je nemoguće ponovo izgraditi, a da ostane tako savršeno. Samo zdanje se uzdizalo veoma visoko i bilo je najviše u tom univerzumu. Od tla do vrha bilo je 590 metara.

Lilijen je i dalje bila odsutna i nije mogla da sluša dosadnog profesora Stouela. Zagledana negde u daljinu, posmatrala je zgradu Korporacije H. Starija sestra joj je oduvek bila uzor i glavni izvor ideala koji su je pokretali. Toliko su joj misli bile zaokupljene Korporacijom H, da nije ni primetila da se čas završio.

„Pogledaj je kako se ukipila! Kao princ Tarijan.“, rekla je njena prijateljica Elizabet.

„Da, samo što on ne gleda na Korporaciju H, već na Industriju.“, dodao je Kris.

„Uopšte niste fer. Pa šta!? Srećna sam zbog svoje sestre. Nadam se da ću jednog dana i ja raditi tamo.“, rekla je Lilijen.

„Da, ali da bi uspela u tome, moraš pažljivo da slušaš profesora Stouela i ostale. Sigurna sam da tvoja sestra nije tako sanjarila i gledala kroz prozor. Požurite više, gladna sam!“, rekla je Elizabet krenuvši ka izlazu iz amfiteatra.

Lilijen je ustala, spakovala svoje knjige i krenula sa Krisom i Elizabet na ručak.

Da, to je potpuno normalno reći u Diplodokijanu. Za nekoga ko stoji i zuri u jednu tačku pred sobom, obično kažu: „Gle, isti Tarijan!“, ili kao što je Elizabet rekla o svojoj drugarici Lilijen „Pogledaj je kako se ukipila! Kao princ Tarijan.“ Dakle to je potpuno normalna tvrdnja, ali za došljake ostaje nepoznato ko je bio taj princ Tarijan i zbog čega je on toliko bitan? Poneka izletnička tura iz Diplodokijana navrati do njegovog poslednjeg počivališta i to je sve. Niko se ne usuđuje da mu priđe blizu, jer je tehnički neizvodljivo, iako bi moglo, ali izgleda da niko ne želi da razmišlja o tome i upušta se u to.

Negde na polovini puta između Diplodokijana i Undurgota, može se naići na ostatke drevnog grada Tarjandota. Da bi se stiglo do Undurgota, mora se proći kroz drevni grad Tarjandot. Smeštene uz samu ivicu kanjona, ruševine Tarjandot grada uzdišu u nemoj strepnji pod zubima vremena. Ako neko produži dalje od stubova grada, naići će na zanimljiv prizor. Tamo gde prestaje grad, tu prestaje i tlo. Odnosno, posle nekih pedesetak metara je ogromna, strma provalija, okomitih litica, visine više hiljada metara. Iz toga se može zaključiti da su ruševine Tarjandota uključujući i grad Diplodokijan, na mnogo većoj nadmorskoj visini nego grad Undurgot.

Pre više miliona godina, dnom kanjona je proticala veličanstvena reka Kodijen, od koje je ostalo samo ime za pustinju. Reka Kodijen je kreirala neverovatno lepe useke na stenama, krčeći sebi put ka praokeanu. Nakon što je promenila tok, a zatim presušila, reka je ostavila sušno, ispucalo tlo koje su mrvili vetrovi, zavlačeći se u najsitnije mikropukotine. Kodijen pustinja je počela da se širi. Stigla je do Denrendskih planina na jugu i do Diplodokijana na severu, ali se tek na istoku mogla videti njena prava veličina. Ovo je bio samo jedan njen mali patrljak, zalutao u kanjon.

Undurgot se nalazi na suprotnoj strani kanjona, uz samu ivicu Kodijen pustinje. Smešten je u uvalama Denrendskih planina, u pećinama koje su stanovnici grada prisvojili i kreirali čudne građevine na površini, od kojih se neke uzdižu daleko iznad najviših vrhova Denrendskih planina. Ali nećemo sada o Undurgotu. Vratimo se Tarijanu i njegovoj postojbini.

Nakon izlaska iz ruševina Tarjandot grada, može se naići na jedinstven prizor. Ivica provalije je tu usečena duboko ka unutrašnjosti, ka ruševinama. Litica po svojoj sredini ima rascep koji biva sve širi, tako da su oba kraja litice udaljena nekih pedesetak metara, odnosno iz vazduha ova litica liči na potkovicu. Uzani delovi koji štrče sa obe strane su dovoljni da njima može da hoda samo jedna osoba za drugom, pod uslovom da nisu klaustrofobične, tj. da se ne plaše visine i otvorenog prostora. To su veoma, veoma uzane staze. Staza koja vodi levo, ima produžetak na svom kraju, odnosno, isklesane ispuste u stenama i male stepenike, naravno, tamo gde ih je bilo moguće napraviti. Taj put vodi pravo do dna kanjona. Silazak tim serpentinama zna da bude veoma nezgodan i prilično težak. Druga, desna staza, nema te ispuste ispod i sa nje se ne može sići dole.

Između ova dva dela litice, stoji na istoj udaljenosti od oba kraja, uspravan i prirodno formiran stub od krečnjačkih stena i peska. Vidi se da je je ova litica nekada izgledala dosta drugačije. Ta dva kraja litice, na kojima stoje staze, nekada su bile jedna celina, zajedno sa tom samotnom gomilom stena u sredini. Taj kameni stub je udaljen je od oba kraja litice negde oko 25 metara, a samo je neznatno viši od površine cele litice. Pri dnu ima prečnik od nekih pedesetak metara, a gore se skuplja i na vrhu ima dovoljno mesta samo za jednu osobu koja bi tu mogla da stoji uspravno. Upravo na tom mestu stoji kip skamenjenog ratnika i princa Tarijana.

Prema legendi, Tarijan je pozvao ostale ratnike grada Tarjandota na ustanak, nakon što su Undurgoti počeli sve češće da pljačkaju Tajrandot. Bitka koja se odigrala upravo na zidinama grada donela je Tarijanu poraz. Veći deo skupine njegovih ratnika je izgubio život, a grad je potpuno opustošen i uništen, jer su Undurgoti posedovali razorne telekinetičke moći, a pored njih i stravične gigantske skarabeje, na kojima su doleteli u boj.

Dok je bespoštedna borba trajala, trojica Undurgota na skarabejima su opkolila Tarijana i potiskivala ga ka ivici provalije. Nije mu bilo pomoći, jer je većina njegovih saveznika bila mrtva. Kada je Tarijan stupio na samu ivicu provalije i video da ga samo jedan korak deli od dna, snažna grmljavina se prolomila kanjonom. Sve se zatreslo i Tarijan je pao dole, ali je uspeo da dohvati kamenu izbočinu i zadrži se na njoj dok potres ne prestane. Podigao se ogroman oblak prašine. Posle nekoliko trenutaka se sve smirilo. Nastupila je jeziva tišina. Tarijan je odlučio da se popne gore i pogleda šta se to dogodilo. Primetio je dok se peo ka vrhu litice, da stena uz koju se uspinje, biva sve uža, a onda je uspeo da se popne na sam vrh, koji je imao malo više od pola metra u prečniku. Shvatio je da je upravo to mesto, ona ista ivica na kojoj je stajao dok je bio opkoljen skarabejima i njihovim gospodarima. Njih više nije bilo, jer su očigledno pali dole zajedno sa stenama i kamenjem koje se odvojilo, kreiralo procep na litici. Video je da je suviše daleko od oba kraja litice. Silazak dole bio je nezamisliv, jer je do dna bilo više hiljada metara. Dok se prašina razilazila, Tarijan je mogao da nazre obrise grada, njegove porušene zgrade, stubove, puteve i ulice. Shvatio je da su Undurgoti istrebili čitavo stanovništvo Tarjandota. Okrenuo se prema utvrđenju Undurgota koje se pomaljalo u daljini smešteno među Denrendskim planinama, iza kojih se u tom trenutku mogao videti najlepši zalazak Sunca. Tarijan je stajao sa desnom šakom iznad čela kako bi mogao bolje da osmotri to utvrđenje. Priča se da je Tarijan uspeo da vidi još taj zalazak Sunca, ne sluteći da mu je to poslednji. Ostao je u tom položaju posmatrača i tako se skamenio.

Njegov kip i dalje stoji, okrenut prema stenovitom utvrđenju Undurgota. Niko ne zna kako se skamenio, ali su tek naučnici iz Diplodokijana uz pomoć malih robotskih letelica uspeli da ga osmotre iz blizine. Dole, ispred Tarijanovih stopala isklesana je kletva u steni. Pretpostavlja se da je to uradio on svojim nožem. Kletva se odnosi na klan Undurgot. U javnosti nikad nije objavljena, ali većina misli da se odnosi na dan kad će on ponovo oživeti i povratiti sjaj starom Tarjandotu, a Undurgote uništiti, zajedno sa njihovim utvrđenjem. Neki ipak veruju da Tarijan ima svog naslednika, ali posle dve i po hiljade godina, bilo bi jako teško pronaći nekog od njegovih potomaka.

NLO

2010-03-27T22:03:00.002+01:00

Work in progress.

Atlanteon

2010-03-27T21:59:00.000+01:00

Work in progress.

Četvrti kamen (II deo)

2010-01-09T06:44:00.008+01:00

„Da, tako smo mi nazivali Mars. Edeon. Ovaj planetarni sistem je nekada imao više živih planeta. Osim naše, tu je bila i planeta Ilon, takođe gusto naseljena i puna raznovrsnog života. Ilon ili Faeton, kako vi danas nazivate tu, po vama „hipotetičku planetu“, zaista je postojao. Edeon i Ilon su sklopili savez, kako bi svoje tehnološko napredovanje usmerili ka zajedničkom cilju – naseljavanju planeta na kojima postoje optimalni uslovi za život. Gaja je još uvek bila mlada i na njoj su se tek pojavili prvi začeci života, naravno našom zaslugom. Naša saradnja je trajala jako dugo. Iako dva različita sveta, Ilon i mi smo uspevali nekako da se složimo da planeta Gaja služi samo kao utočište zaštićenih biljnih i životinjskih vrsta sa obe naše planete. Zajedno smo započeli prvu fazu naseljavanja ugroženim životinjskim vrstama koje su bile u fazi izumiranja na Ilonu i Edeonu. Znam da biste i vi želeli isto. Da dosegnete druge svetove, da se nastanite tamo i tako spasite sebe i ostale biljne i životinjske vrste sa Zemlje. To vam je u krvi, zapravo, to nam je u krvi. Vaša tehnologija je još uvek daleko ispod one naše koju smo posedovali pre više stotina miliona godina.

Što se klimatskih uslova tiče, prilike na tvojoj planeti su bile idealne u to vreme. Posedovali smo bazne stanice i osoblje koje je živelo i radilo tamo, i koje je imalo ulogu kontrolora života na Gaji. Od njih smo dobijali periodične izveštaje o značajnim promenama živog sveta na Gaji.

Ali došli su dani kojih su se svi na Edeonu pribojavali. Iako u savezu, Ilon ga je prekršio i na svom prirodnom satelitu Hronu je započeo istraživanja otvaranja međudimenzionalnih prolaza kako bi stupio u kontakt sa drugim entitetima, iz drugih svetova, paralelnih našim. Ta istraživanja su sprovodođena u tajnosti, tako da dugo nismo znali šta se tamo događa. Sa nama su i dalje održavali kontakt, ali je naš odnos vremenom postajao sve hladniji. Izgubili su interesovanje za Gaju, tako da je teret kontrole kvaliteta života i njeno naseljavanje spalo samo na nas.

Neki od naših špijuna su nam ukazali na istraživanja na Hronu, na njihov sadržaj i na težnju Ilonljana. Prema tim istraživanjima, postojalo je nekoliko paralelnih planetarnih sistema, sličnih ovom našem koje su Ilonljani uspeli da dosegnu. Neki su bili prenaseljeni, neki su bili pusti ili uništeni, a neki su bili spremni za naseljavanje. Ilonljani su na taj način otvorili vrata bićima koja nikada pre nismo mogli sresti ovde. Mnoga od njih su bila prijateljski nastrojena i sama su težila proučavanju novih svetova i života na njima. Sa mnogima od njih smo sklopili trgovinske sporazume i saveze. Posećivali su nas, a neki od njih su želeli da učestvuju u programu naseljavanja Gaje. Kroz našu rigoroznu kotrolu su prošli samo stanovnici planete Hiksaur 2. Njima je bilo dozvoljeno da posećuju Gaju i da sa sobom ponesu neke od ugroženih biljnih i životinjskih vrsta sa svoje planete. Odlazili su na Gaju, proučavali su životinje na njoj i ostavljali svoje, a kako bi sve bilo pod kontrolom, za njih smo izdvojili jedan poseban kontinent koji se milionima godina odvajao od onog prakontinenta koji vi poznajete kao Pangeu. Taj mali, izdvojeni kontinent je vama poznat kao Australija. Pitanje, to pitanje koje verujem da je mučilo mnoge biologe i prirodnjake. Zašto su životinje i biljke u Australiji bile oduvek drugačije i jedinstvene, bez srodnika u drugim delovima sveta? Upravo zato što su nastale u drugom univerzumu, a zatim su prilagođene životu na Gaji. Najjače vrste su se brže prilagodile, a one slabije vrste su izumrle. Sličnost naših životinjskim vrstama bila je velika, ali su se njihove značajno razlikovale od naših, u nekim segmentima. To već znaš.

Kobna greška koju su vladari Ilona učinili bilo je stupanje u kontakt sa stanovnicima planete Nibiru
iz jednog planetaranog sistema koji je isprva delovao nenaseljeno. Ilonljani su u prvi mah pomislili da je se radi o dobroćudnoj rasi, ali ubrzo pošto su stanovnici planete Nibiru zarobili njihove brodove, a zatim ih uništili, Ilonljani su shvatili da im se sprema nešto užasno. Ono čega su se pribojavali, obistinilo se. U početku smo stajali po strani, ali smo, prema našem savezu, bili u obavezi da im pomognemo. Kada smo shvatili da svi možemo stradati, pridružili smo se Ilonu u pripremama za moguću borbu.

Anunaki, kako su sebe nazivali stanovnici planete Nibiru, uspeli su da pređu ovamo otvorivši dovoljno veliki prolaz kako bi provukli celu svoju planetu. Prvo što su uradili pri prolasku ovamo, bilo je uništenje Ilona. Ilon je nestao u ogromnoj eksploziji koja je nastala kada su na njega poslali nekoliko asteroida odjednom i jednu od manjih planeta iz njihovog sistema. Hron, Ilonov mesec je od siline udara odgurnut sa svoje orbite i poslat ka Gaji. Mi smo zauzeli pozicije za odbranu Gaje i našeg Edeona. Hron se približavao, ali smo uspeli da ga „ukrotimo“ i zaustavimo u blizini Gaje, odnosno u njenoj orbiti, On se i danas okreće oko Gaje, a vama ljudima je poznat kao Mesec. Krhotine Ilona su se takođe kretale ka Gaji i Edeonu, i većinu njih smo uspeli skrenuti sa puta. Nibiru je orbitirao sa spoljne strane asteroidnog pojasa nastalog od ostataka Ilona. Neki od Ilonljanskih brodova su uspeli da na vreme pobegnu sa planete. Neki su prebegli kod nas, ali najveći deo je otišao u jedan od planetarnih sistema koji je bio gusto naseljen i gostoljubiv.

Nibiru sa nama nije ulazio u direktne sukobe, niti su Anunaki želeli da uspostave kontakt sa nama. Poruka koju smo primili nekoliko desetina zemaljskih godina kasnije, upravo od jedinog preživelog Ilonljana koga su držali u zarobljeništvu još od trenutka kada su im zarobili brodove, bila je obeshrabrujuća i izazvala je u nama očaj. Anunaki su imali jednu želju. To je bilo uništenje svih planeta na kojima postoji inteligentan i tehnološki napredan živi svet. Nedugo zatim, kao znak upozorenja, poslali su asteroid ka Gaji. Nismo uspeli da ga zaustavimo. Asteroid je udario u Gaju i pritom uništio gotovo sav biljni i životinjski svet. To je onaj čuveni asteroid od pre 65 miliona godina, onaj isti koji je uništio dinosauruse. Znali smo da smo mi sledeći i da će Edeon uskoro doživeti sudbinu Ilona. Ali Nibiru se ućutao i počeo da se udaljava iz ovog planetarnog sistema. Zaključili smo da je čitava njihova planeta, ogroman brod, odnosno svemirska stanica. Tada smo shvatili da je vreme da razmišljamo o posledicama i da pokušamo da izvučemo najbolje iz svega. Prošlo je puno vremena. Jako dug period. Gaji je bilo potrebno mnogo vremena da se oporavi od udara. Na Nibiru smo gotovo zaboravili. Iskoristili smo priliku i ponovo posejali život na Gaji, ali ovog puta inteligentniji. Kloniranjem smo usavršili i stvorili novu rasu primata na tvojoj planeti, rasu koja je trebalo da zauzme položaj na vrhu životne lestvice. Dovoljno inteligentno biće da nije životinja, ali opet nedovoljno tehnološki napredno. Mislili smo i znali smo da će se Anunaki vratiti, i da neće videti pretnju u takvoj rasi i da će planetu Gaju ostaviti na miru.

Dugo nije bilo ikakvog znaka od Anunakija, a onda su počeli da se vraćaju. Nedugo zatim, utvrdili smo da se jedan asteroid kreće prema Edeonu. Razneli smo ga u komade, a čudilo nas je što nije bilo nikakve reakcije od strane Anunakija. Oni su namerno poslali taj asteroid, ali ovog puta sa nešto drugačijom namerom. Njihov cilj je bio da ga mi presretnemo i da ga razbijemo. Tek smo kasnije, različitim merenjima utvrdili da su komadi asteroida repetitori i da sa sobom nose nekakvu novu frekvenciju, frekvenciju neke druge planete.

Svesni da nam više nije preostalo puno vremena, zatražili smo pomoć drugih rasa, iz drugih paralenih univerzuma, onih sa kojima smo već sarađivali. Iskoristili smo znanja stečena na Hronu i ponovo otvorili prolaz ka jedinom sigurnom univerzumu, istom onom gde su otišli i Ilonljani. Tamo je bila i planeta Hiksaur 2. Njihov planetarni sistem je binarni, tj. planete se okreću oko dve zvezde. Ima puno naseljenih planeta i sve rase na njima su miroljubive. Upravo prisustvuješ našem povlačenju u njihov univerzum.

Povlačeći se odavde, ostavili smo mogućnost za svoj povratak. Hron krije tajnu na svojoj tamnoj strani, strani koju vi nikada do sada niste videli sa vaše planete. Kada smo odlazili, ostavili smo na Gaji naše kontrolore, da nadgledaju razvoj čovečanstva, nove rase koju smo stvorili mešanjem naših gena i gena primata. Oni koji su ostali tamo, morali su da žive pod staklenim kupolama, zaštićeni od nove, opasne frekvencije koja je blokirala frekvenciju Edeona

Kada smo svi napustili Edeon i kada su meteoriti promenili njegovu sudbinu, formirajući od njega jednu suvu, crvenu planetu, bilo nam je jasno da za nas više nema života u ovom sistemu. Jednostavno, desilo se preslikavanje neke napuštene planete na površinu našeg Edeona, čiji duh i dalje pulsira ispod te nove frekvencije, ali nedovoljno jak da bi nas održao u životu, ovde u ovom sistemu, u kome moramo biti u ovakvom nematerijalizovanom obliku kako bi opstali. Duh Edeona bi mogao isplivati na površinu i planeta bi mogla opet oživeti, ali bojimo se da bi Anunaki tada razneli Edeon, odnosno Mars isto kao što su učinili sa Ilonom.

Na Gaji je bilo teže. Njena frekvencija nije pripadala nama, pa smo se češće razboljevali i bili podložni raznim bolestima i mutacijama. Tačku na naš boravak tamo, kao kontrolora, opet su stavili Anunaki. Gađali su sve naše baze na Gaji, i pritom uništili jednu od najvećih koju smo nazivali Atlantis i koja se nalazila u vašem Atlantskom okeanu. Od tada, Anunaki su intezivno počeli da se mešaju u vaš život. Videli su da ste tada još uvek bili slaba i nerazvijena rasa i želeli su da vas iskoriste kao robove, predstavljajući sebe kao bogove.

Naš uticaj na Gaji je oslabljen, iako smo povremeno dolazili i trudili se da ubrzamo vaš razvoj. Bilo je jako teško ostvariti uticaj, posebno što ljudi nisu imali mogućnost prelaska u paralelne univerzume, tj. menjanja frekvencija. Kroz čitavu ljudsku istoriju, Anunaki su se mešali i činili loše stvari. Anunaki su predstavljeni ljudima kao božanstva koje su brojne civilizacije slepo poštovale i pratile, civilizacije čiji su vladari prinosili svoje podanike kao žrtve njima, kako bi utolili njihovu žeđ za krvlju, koja je oduvek bila neutoljiva.

Civilizacije koje nisu bile u stalnom kontaktu sa njima iskoristili smo kao temelj razvoja nauke, odnosno razvoja uma. Videvši to, Anunaki su odlučili da se primire i siđu među vas ljude. Preuzevši ljudski oblik, izazvali su brojne sukobe, ratove, bolesti i smrt milijardi nedužnih ljudi, žena i dece. Svaki naš pokuašj da pomognemo, na kraju je uvek bio osujećen. Znali su da iza nauke i vašeg razvoja stojimo direktno mi. Zato su se uvek trudili da učene ljude spaljuju na lomači, da opovrgavaju njihovo učenje i da stečeno znanje ismevaju. Svaki naš korak napred, vodio vas je nekoliko koraka nazad. Anunaki su imali mogućnost da žive na Gaji jer je Nibiru i dalje postojao i njegova frekvencija im je omogućavala da žive bilo gde u ovom univerzumu. Blokada Edeona nam je oduzela mogućnost da iskoristimo svoju punu snagu i da ih potpuno pobedimo.“

„Poslednja velika stvar iza koje se kriju je Zeleni Farenhajt. On pripada njima. Cela zamisao je potekla od njih.“ , reče drugi, nestabilniji glas.

„Da, znamo. Imamo još jako malo vremena. Obećali smo ti i ispunićemo obećanje. Osoba koju tražiš, tvoja kćer...ona je tu kraj tebe. Sve vreme je bila kraj tebe. Ne, ne možeš je videti. Još uvek ne. Ni ona, kao ni ti, trenutno ne poseduje mogućnost govora. Da, ta žena je bila u pravu. Vaša kćer je sve vreme bila sa vama u stanu, samo je bila na drugoj frekvenciji. Sada ne možeš da čuješ njene misli, a ne može ni ona tvoje. Ona se oseća dobro i srećna je što ste opet zajedno. Rekli smo joj da si ovde i doveli smo je da bude sa tobom. A sada je vreme da se vratite zajedno. Portal kroz koji si prošao, više ne postoji. Jedan od ona četiri kamena je eksplodirao nakon što je i asteroid uništen. Jeste, vaši Proždirači su uspeli. Naravno, oni nisu vaši, i oni pripadaju njima. Potpuno ste iznevereni, ali ste jako zanimljia bića. I u lošim situacijama se nadate dobrim stvarima, uvek delite optimizam i tražite najbolja rešenja. To je ono što odlikuje sva živa bića na ovoj planeti, ali i u našem univerzumu. Jer...mi smo vas stvorili. Dobro je imati nadu. Ona vas uvek može odvesti do kuće, pokazati vam svetlo i naterati vas da se borite. Nadajte se!“, završi svoje izlaganje jedan od Edeonskih izaslanika.

Bendžamin je skočio iz svog kreveta. Bilo je rano jutro. Još uvek nije svanulo. Gledao je svoje ruke, svoja stopala. Sve je bilo na svome mestu. Nikol se probudila i pitala ga šta se dešava. On je bez reči otrčao do sobe koja je pripadala Simon. Dohvatio je bravu i zastao je. Gledao je u vrata nekoliko trenutaka, a onda je polako okrenuo bravu i otvorio vrata. Simon je ležala u krevetu i mirno spavala, kao da nije bila svesna šta joj se sve dešavalo prethodnih dana. Pojavila se Nikol.

„Šta se dogodilo Bendžamine?“

„Tu je! Simon je tu! Oduvek je bila tu.“, rekao je Bendžamin usplahireno.

„Naravno da je ovde. Gde bi bila?“, odgovorila je Nikol pomalo zabrinuto.

„Čekaj, zar nije nestala? Išao sam da je vratim...Jesu li uništili asteroid? Šta se dešava? Jesam li nešto propustio?“, pitao je Bendžamin zbunjeno.

„Ne naravno da nije nestala. Toga sam se najviše bojala, ali je ipak ostala sa nama. A asteroid su uništili tokom prošle noći. Od večeras možemo očekivati prve meteorske kiše.“, odgovorila je Nikol sa smeškom na usnama i zagrlila Bendžamina.

Četvrti kamen (I deo)

2009-12-17T06:01:00.009+01:00

„To neće ići tako lako. Čak i kad bih ti dao sve što mi tražiš, postoji mnogo faktora koji bi pokazali da nije bezbedno upuštati se u takav poduhvat.“, rekao je Rori.

„Rori, svi smo videli šta se ovde desilo pre nekoliko minuta. Povrh svega, naša je obaveza da upozorimo javnost sada kada znamo šta se može desiti sa Zemljom. Ali, pre toga, pre toga želim samo da se uverim i da je Simon dobro. Možda je ovo što smo videli jednostavno samo prolaz ka drugoj realnosti. Možda...možda je moja kćer zarobljena na toj drugoj strani. Želim da joj pomognem...želim je nazad...“

„Naravno Bene. Razumem te u potpunosti, ali ne bih smeo da ti dopustim da tek tako odeš. Šta ako polje deluje drugačije na ljude? A što se tiče javnosti, sumnjam da bismo uspeli nešto da preokrenemo putem upozorenja. Asteroid će biti raznesen u komade za nešto manje od dva sata. Kako ti sa Zemlje možeš da zaustaviš nešto što se dešava u svemiru? Asteroid mora da eksplodira. Zeleni Farenhajt stoji iza svega ovoga i svi oni ljudi u u Proždiračima su njihovi ljudi. Da li bi nam iko poverovao kada bismo izašli u javnost sa ovakvom pričom?“

„Možemo da pokušamo.“

„Da, ali ta priča će biti zataškana pričom u kojoj cela planeta strada pošto u nju udari ogroman asteroid, napunjen A bombama. Ljudima je lakše da prihvate priču u kojoj gomila kamenja pada kroz našu atmosferu, nego neka ogromna stena koja nas može spržiti. Šta kažeš na to Bene? Ljudi žele da se nadaju.“

„U pravu si. Neka to ostane unutar zidova ove laboratorije. Samo te molim da mi dopustiš da uđem u ono frekventno polje. Ja bih svakako bio najbolji izbor za to. Mogu vrlo lako da zamenim čipove, da uđem i izađem, i vratim se ovde sa Simon ako je to moguće.

„Bene! U redu, uradićemo to...ali ovde. Imam specijalnu prostoriju koja je zaštićena od spoljašnih zračenja. Još uvek ne znam kako bi se kamenje ponašalo van laboratorije, ukoliko bi se njihovo frekventno polje ukrstilo sa poljima drugog kamenja koje je rasuto tamo u spoljašnjosti.“, odgovorio je Rori.

Kamera je isključena.

Kamera je uključena.

Rori je stajao sa druge strane stakla koje je odvajalo prostoriju u kojoj su komadi meteorita bili postavljeni na podu kreirajući kvadrat.

„Ne, to postavi drugačije i na zaboravi da pojačaš! Mark, ti ostaješ ovde da pratiš jačinu polja. Hoću da u svakom trenutku znam da li se nešto promenilo i da li je frekventno polje stabilno.“, Rori je davao instrukcije svojm asistentima.

„Rori, da li je sve spremno?“, pitao je Bendžamin.

„Bene, pričekaj samo da utvrdimo početne parametre frekventnog polja. Neprestano se pojavljuju neke smetnje. Kamenje je postavljeno na svoja mesta, ukupna jačina polja je desetostruko jača, ipak se to da redukovati u ovakvim kontrolisanim uslovima. Alene, pripremi čip za Bena. Bene, pre nego što postaviš čip u dlan svoje bioničke ruke, isključi je. Ne želimo komplikacije. Moramo biti pripremljeni u slučaju da stvari krenu naopako.“, Rori je govorio preko mikrofona.

„Rori, hoće li ovi komadi meteorita moći da izdrže taj frekventni opseg? Šta ako dođe do njihovog urušavanja? Da li smo nešto prevideli?“, pitao je Bendžamin dok je ubacivao čip u svoju ruku.

„Ne brini, sve je pod kontrolom. Ukoliko dođe do problema, znamo kako da te vratimo. Samo bih ti savetovao da budeš brz, jer ne znamo kako će ovo kamenje reagovati kad Proždirači raznesu asteroid. Ono što nam ovo frekventno polje kazuje, jeste činjenica da ono crpi snagu sa asteroida. Ako se ne varam, asteroid 1997XF11 će biti pretvoren u prašinu i gomilu kamenja za nešto manje od sata. Upamti, imaš toliko vremena. Posle toga, pomeramo meteorite i ti se vraćaš ovde.“, odgovorio je Rori.

„Rori, da li smem da pristupim polju?“

„U redu je...sad...možeš. Ne zaboravi da uključiš ruku, u protivnom može da ti se desi nešto slično onome što se dogodilo oglednom mišu. Polako kreni ka sredini polja. Stabilnije je u centru, nego pri krajevima.“, govorio je Rori.

Bendžamin je polako prišao tom imaginarnom kvadratu koga su ocrtavali meteoriti, postavljeni tako da svaka stranica tog kvadrata meri blizu tri i po metra. Uključio je svoju bioničku ruku na dodatno instaliranom prekidaču samo za tu priliku. Ušetao je u frekventno polje, ali se ništa naročito nije dogodilo od onoga što je on očekivao. I dalje je stajao u sredini prostorije, u sredini polja pokušavajući da sazna od Rorija šta je krenulo naopako. Slegnuo je ramenima i pokazao je Roriju i njegovim asistentima da nešto nije u redu sa poljem. Tada je shvatio da se oko njega dešavaju neke jako čudne stvari. Rori i njegovi asistenti stajali su sa druge strane stakla ukočeni, zauvek zamrznuti u onom trenutku u kome je Bendžamin kročio u frekventno polje. Vreme je stalo. Bendžamin je video da se na sredini tavanice pojavljuje narandžasto svetlo, nalik žaru upaljene, gigantske cigarete. Žar progoreva plafon kao da je od papira, a potom nestaje. Užarene ivice se šire ka uglovima svoda i prelaze na zidove. Komadi pređašnje realnosti polako sagorevaju. Sve lagano iščezava kao ugljenisan papir nošen slabašnim noćnim vetrom. Nazire se noćno nebo prepuno zvezda dok je svuda sa strane izmaglica. Prepoznao je neke zvezde, ali mu sa druge strane njihov raspored činio malo drugačijim.

Bendžamin je primetio da stoji na čvrstoj, stenovitoj podlozi. Mogao je da čuje mreškanje talasa, njihovo malaksalo zapljuskivanje obale. Magla se polako razilazila i sve je postalo daleko jasnije. On je stajao na vrhu stene koja je bila visoka desetak metara, čiji je vrh bio potpuno zaravnjen, sa promerom oko pet metara. U daljini, kraj te velike vodene površine, treperila su jarka, bela svetla, čudnih pokreta. Blještava, uspinjala su se, i nestajala među zvezdama. Nešto dalje, tukla je meteorska kiša. Nešto što mu je već bilo poznato. Pitao se da li su Proždirači već razneli asteroid.

Odjednom, nešto veliko je protutnjalo iznad Bendžamina. Bilo je to ogromno leteće vozilo kakvo nikad pre nije imao prilike da vidi, jarkih, belih svetala sa strane i spreda, trupa nalik nekoj ogromnoj prikolici rudničkog šlepera, a iz raketnih propulzora kuljao je ljubičasti plamen. Bendžamin je osetio blago podrhtavanje tla prouzrokovano tom silnom bukom i grmljavinom koja je nadolazila nakon ovog letećeg teretnjaka. Po svemu sudeći, to vozilo se uputilo ka onim svetlima u daljini. Na drugoj strani, nebo je već postajalo svetlije.

Bendžaminu se obrati nepoznati glas sa suprotne ivice stene. Bendžamin se osvrnuo, ali nije video nikoga. Prišao je malo bliže i primetio titravu, bestelesnu senku kako se vrzma na samoj ivici stene.

„..endž...ine!“, čuo se hrapav, isprekidan glas tog entiteta.

Bendžamin je pokušao da odgovori, ali je tada shvatio da to ne ume. Njegova moć govora je iščezla što ga je potpuno zbunilo i obeshrabrilo. Nebo je postajalo svetlije sa druge strane udaljenog kanjona, i prvi zraci sunca su se prostreli preko tog čudnog predela.

„Bendža...mi...ne! Ne...brini. Ne poseduješ moć govora, ali mi možemo čuti tvoje misli. Ne poseduješ svoje telo, iako imaš savršen utisak da si duhom i telom ovde. Telo ne bi izdržalo takvo putovanje, dok je tvoj um i sve ono što čini tvoje unutrašnje JA, ovde, potpuno svesno sebe.“, govorio je opet onaj glas koji se neprekidno gubio, udaljavao, pa se vraćao, utišavao, a zatim se pojačavao.

„Znamo zašto si ovde. Ti tražiš nekog i mi ćemo ti pomoći, ali pre toga moraš videti nešto drugo. Pokazaćemo ti šta se može desiti Gaji uskoro.“, rekao je drugi glas koji je bio stabilniji i bez prekida.

„Više nisi na svojoj Gaji ili planeti Zemlji kako je inače zoveš. Razlog zbog koga se nalaziš ovde, leži u činjenici da Gaji preti velika opasnost. Nešto što je uništilo našu planetu, sada se ustremilo ka Gaji. Trenutno stojiš usred Hur okeana, koji je zauzimao veći deo površine planete Edeon. Znamo da ti je ime nepoznato, ali po zvezdama koje si mogao da vidiš, ti si i dalje u blizini zvezde Sol. Mi smo ti omogućili da vidiš kako je Edeon izgubio život i postao ono što vi danas vrlo dobro poznajete – napušteni i jalovi Mars. Sada znaš svoj položaj. Videćeš istu stvar koja preti Zemlji, događaj koji nas je naterao da odemo odavde i potražimo život negde drugde.“, reče onaj stabilniji glas.

Zeleni Farenhajt

2009-11-10T06:19:00.029+01:00

Balon, 2114. godina

„Lizi, zamolio bih te da nam pojasniš pojam „Zeleni Farenhajt“. Pogledaj da li je tvoj čukundeda postavio neki podrobniji zapis o tome. Već ga je pomenuo par puta u prethodnom zapisu. To ime mi je strašno poznato, a voleo bih da saznam nešto više o toj korporaciji.“, rekao je Džeremi.

„U redu. Evo našla sam...ali, ako odemo na taj zapis, preskočićemo šest dana njegovih unosa i raznih zabeleški. Volela bih da saznam šta se desilo sa Simon.“, odgovorila je Lizi.

„Ne brini, vratićemo se na prethodne tekstove ako bude bilo neophodno.“, dodao je Džeremi dok je usmeravao svoj balon preko jednog od ogromnih stubova mosta Golden Gejt.

„Ljudi, ne znam kako, ali muzika se isključila sama od sebe.“, dodao je Klej.

„Drago nam je. Verovatno je došlo do prekida u frekventnom polju ajpoda. A sad, Zeleni Farenhajt!“, dodala je Lizi.

Zeleni Farenhajt

28. 10.2028

13:06

Tekst:

„Sve nade da pronađemo Simon polako padaju u vodu. Nikol je na sedativima već šest dana. Osećam da se Tobi polako zatvara u sebe. Ovo je inače vreme kada se svi zatvaraju i povlače u sebe kako bi našli neki svoj mir pred mogućom kataklizmom koja preti planeti Zemlji. Takođe, nestanak ovolikog broja ljudi u svetu ne miriše na dobro. Prema poslednjim podacima, do sada je ukupno nestalo blizu 300 000 ljudi, počevši od istočnih delova Kanade, na severu, do krajnih južnih delova Perua. Zanimljivo je što su osobe nestale samo u ovom delu sveta. Azija, Afrika, Australija i Evropa su netaknute.

Besmisleno je postavljati obaveštenja, tražiti od policije da traži nešto što je nemoguće pronaći. Svi nestanci osoba su jednako bizarni kao i nestanak naše kćeri. Detektiv koga sam unajmio nije uspeo da pronađe bilo šta što bi nas njoj približilo. Jednostavno je odustao i prestao da radi na tom slučaju. I drugi ljudi su ga unajmljivali, ali ništa nije urodilo plodom. Kao i sve njegove kolege, mogao je samo da konstantuje da su neke stvari prosto van njegovog domašaja i njegovih moći.

Onda su krenuli ulični protesti. Pronele su se glasine da to vlade svih zemalja pokušavaju da odvoje stanovništvo, da odvode „izabrane“, stavljaju ih u nekakva skloništa kako bi se mogao obezbediti produžetak ljudske vrste, u slučaju da asteroid udari u Zemlju. Protesti su rasplamsavali dodatni nemir među već zaplašenim ljudima.

Ipak, najviše pažnje je bilo usmereno ka Proždiračima koji su za divno čudo napredovali u svom poslu. Prognoze naučnika i ostalih stručnjaka koji su uključeni u projekat „Proždirači“ su optimistični što se tiče razbijanja asteroida. Trenutno se postavljaju poslednje bombe ispod njegove površine i njihovo aktiviranje će biti obavljeno za nekoliko sati. Jedina briga je to što je asteroid misteriozno povećao svoju brzinu, tako da se susret sa njegovim delovima, ili sa njim samim, ako nešto krene po zlu, očekuje drugog novembra, dva dana ranije od predviđenog roka.

Ovih dana smo zabeležili neka čudna očitavanja unutar Sunčevog sistema u našoj „Stronoma“ opservatoriji. Naime, došlo je do niza frekventnih poremećaja u očitavanjima u asteroidnom pojasu između Marsa i Jupitera, što nas je podsetilo na slična očitavanja od pre nekoliko meseci unutar Kajperovog pojasa. Takođe, slabiji frekventni poremećaji su zabeleženi i u jonosferskom omotaču Zemlje. Jedin čudna stvar je ta, što poremećaje te snage obično zna da prouzrokuje Sunce. Ovog puta to nije bio slučaj. To je dovodilo i do nestanaka električne energije u mnogim delovima sveta i do čestih prekida komunikacije sa posadama Proždirača.“

Tekst:

16:46

Danas sam dobio jako čudan poziv od mog bivšeg kolege iz opservatorije. Rori Preskot je bio deo „Stronoma“ tima sve do 2026. godine. Tada je unapređen i dodeljeno mu je mesto šefa opservatorije „Cerera“ u Vašingtonu. Pored istraživanja svemira, Rori je proučavao i bioniku. Logično je da sam mu ja bio glavni zamorac. Evo o čemu se radi.

Početkom marta je došlo do kvara na mom bioničkom čipu, što je prouzrokovalo veliki kvar na celoj mojoj bioničkoj ruci. Ubrzo sam pokvarenu ruku zamenio novom, a uz nju sam dobio i novi bionički čip. Stara, pokvarena, bionička ruka je završila u Rorijevoj privatnoj laboratoriji „Bioniko“. Meni više nije bila potrebna, a njemu je bila dobrodošla. Želeo je da utvrdi uzrok kvara i da je adaptira za nekog novog vlasnika kome bi bila potrebnija nego meni..

Mene je pozvao jer se tih dana dešavalo nešto čudno sa tom mojom pokvarenom rukom. Rešio sam da odem do njega i pogledam o čemu se radi.

Video:

20:52

„Zdravo Rori! Lepo si preuredio svoju laboratoriju. Vidim da su ovde neke stvari dosta napredovale od našeg poslednjeg susreta.“, rekao je Bendžamin pri ulasku u Rorijevu laboratoriju.

„Zdravo Bendžamine! Čuo sam vesti o Simon. Jako mi je žao što se to njoj dogodilo. Voleo bih da mogu nekako da pomognem, ali se bojim da je to sve povezano sa nestankom i svih ostalih ljudi. Kako napreduje potraga za njom?“, pitao je zabrinuto Rori.

„Potraga stoji u mestu. Angažovali smo i privatnog detektiva, ali ništa. Moja supruga je čak kontaktirala neku ženu koja tvrdi da je medijum. Dolazila je u naš stan. Govorila je da je Simon tu sa nama, da nas nije napustila. Besmislice! Nisam želeo da verujem u to. Znam da je Simon živa i da je zarobljena negde. Znam da nas ne bi svojevoljno napustila. Pronaći ću je nekako. Ne znam ni sam ,ali znam da ću uspeti u tome. Želim da...želim da budemo svi na okupu i...želim da ona dođe sa mamom i bratom u opservatoriju i da opet posmatramo meteorsku kišu,...svi zajedno...“, Bendžamin je zaplakao. Počeo je da bunca.

Kamera je isključena.

Kamera je uključena.

„Jesi li dobro Bendžamine? Slušaj, pomoći ću ti da pronađeš Simon. Zato sam te i pozvao ovamo.“, rekao je Rori dok je pridržavao Bendžamina da se ne stropošta na pod.

„Jesam, jesam...samo moram negde da sednem. Kako da mi pomogneš? Nisi me pozvao zbog toga. Pozvao si me zbog moje jebene, pokvarene ruke. Zbog toga si me pozvao Rori. Ruka! Šta će mi sad ruka?!“, Bendžamin je nervozno podigao glas.

„Polako Bendžamine. Seti se kada ti se prvi put pokvarila ruka?“, pitao je Rori staloženo.

„Sećam se...bilo je to prilikom ulaska na konvenciju Zelenog Farenhajta. Njihov skener na ulazu mi je sjebao ruku. Nisu hteli da me puste unutra. Simon je ušla. Ona i ja smo uvek išli na njihove skupove i konvencije. Simon je od svih predmeta u školi najviše volela ekologiju...“, rekao je Bendžamin.

„Možeš da zahvališ tom skeneru što ti je tada uništio ruku, jer da si i ti ušao, sada bi se vodio kao nestao. Nikol i Tobi bi ostali sami. Znam da njih dvoje Zeleni Farenhajt nikada nije privlačio.“, rekao je Rori.

„Nestao?! Čekaj, ponovi mi! Zeleni Farenhajt je povezan sa nestankom svih ovih ljudi, zar ne?“, pitao je zbunjeno Bendžamin.

„O tome koliko je ta korporacija umešana u njihov nestanak je suviše rano govoriti. Dođi ovamo da ti pokažem nešto.“, reče Rori i pozva ga rukom ka holografskim prikazima iznad jednog od laboratorijskih radnih stolova.

„Šta je ovo Rori?“

„Ovo što vidiš jeste prikaz kodova iz čipa koje posedujemo ti, ja, bilo ko, a ovo drugo je prikaz kodova iz čipa kakav imaju sve osobe koje su išle na konvenciju Zelenog Farenhajta, tj. ovo je prikaz tvog oštećenog čipa. Onog čipa koji je oštetio tvoju bioničku ruku. Naizgled isti kodovi, ali pogledaj ovaj drugi malo bolje. Jel’ primećuješ razlike u ovim sekvencama koje se ponavljaju? U normalnim čipovima, kod je jednostavan. Čip je programiran tako da pomoću njega možemo da završavamo brojne poslove. Da se identifikujemo na ulazima u naše domove, pri ulasku u razne javne institucije, da pokrenemo svoja vozila, itd. Pomoću njega možemo da plaćamo sve naše račune. A ovaj drugi kod...pogledaj te dodatke koji se repliciraju. Koriste originalni kod i u njega umeću nešto svoje. Vidiš, sve je prikazano zelenom bojom. Uspeo sam da utvrdim zbog čega je nastao kvar kod tebe.“

„Zbog čega?“, pitao je Bendžamin.

„Vidiš, svaki čip beleži u sebi podatke o tome kada i gde si ga poslednji put skenirao, tj. gde si ušao, gde si i koliko si novca uplatio, u kojoj si ustanovi ili zgradi bio. U trenutku kada si prislonio svoju šaku na skener, pri ulasku u Baltimor centar gde je korporacija Zeleni Farenhajt održavala konvenciju, u tvoj čip nisu unešene informacije o Baltimor centru, kako bi inače bilo logično. Mislim na jedinstven registarski broj koji svaka javna ustanova poseduje. Umesto tog broja i ostalih informacija koje se odnose na Baltimor centar, u tvoj čip je unešen neki novi, njemu nepoznat registarski broj. E sad, da si imao svoju normalnu ljudsku ruku, to bi prošlo, ali je problem u celoj priči tvoja bionička ruka. Pored čipa i ona pamti sva mesta i lokacije koje si ranije posećivao. Tvoj čip joj takođe šalje informacije o tome, ali pošto su ovog puta bile različite, a radilo se o istoj ustanovi, došlo je do sukoba. Ona nije prihvatila taj novi kod, iako je dopustila da se to sve učita na čip. Jednostavno, ona je prepoznala uljeza. Došlo je do opterećenja. Ruka je pregorela, ali je povukla i čip sa sobom. On je prošao mnogo gore. Ove informacije o njemu sam našao u njoj. Iskopirala je sve sa čipa u sebe, zatim je to izolovala i potom se ugasila.“,rekao je Rori.

„Hoćeš da kažeš da je korporacija Zeleni Farenhajt reprogramirala čipove svih onih koji su otišli na njihovu konvenciju? Još uvek ne shvatam kakve to veze ima sa njihovim nestankom. Svi ljudi su jednostavno iščezli.“, rekao je Bendžamin.

„Kad smo već kod iščezavanja, dođi da ti pokažem nešto u onom staklenom kontejneru.“, rekao je Rori i rukom pokazao prema susednom stolu na kome je stajao stakleni kontejner. Prišli su mu obojica.

„Šta je ovo?“, pitao je Bendžamin.

„Ovo što vidiš u njemu su fragmenti većeg meteorita koji probio krov vikendice jednog od mojih prijatelja iz Aleksandrije. Njegova vikendica se nalazi severno od grada, gore u šumama...nije bitno. Veći komad meteorita je propao kroz njegovu tavanicu u noći između dvadesetprvog i dvadesetdrugog oktobra. Onda kada je bila ona prva meteorska kiša. Primetio je nešto čudno u vezi sa njim. Meni je dao samo ova četiri kamička koji su deo one grdosije sa kojom se iznad nas bore Proždirači. I ja sam primetio nešto čudno u vezi sa njima. Evo pogledaj ovo.“, reče Rori prinoseći kontejneru jednog od miševa zamoraca.

„U ovom mišu se nalazi običan čip. Videćemo šta će se dogoditi kada ga spustim među ove komade meteorita.“, reče Rori, polažući polako mišića dugačkom hvataljkom među ono kamenje. Miš je mirno stajao, njušio vazduh nekoliko trenutaka, a onda se dogodilo nešto neočekivano. Prvo polako, a onda sve brže miš je počeo da gubi svoj oblik. Počelo je rasformiravanje njegovog tela na molekularnom nivou. Miš se jednostavno pretvorio u gomilu čestica, jedva vidljivih golim okom. Rori je pružio ruku u kontejner i specijalnom štipaljkom dohvatio jedan komad meteorita. U trenutku dok ga je podizao, miš je povratio svoj prvobitni oblik, ali je već bio mrtav.

„Šta se to upravo dogodilo?“, upitao je Bendžamin zbunjeno.

„Ovaj asteroid je nešto mnogo više od obične stene, zalutale u svemiru. Pogledaj sada šta će se dogoditi ako između ovih fragmenata ubacim običan kamen sa Zemlje. Evo ovog. Evo ima čak malo mahovine na njemu.“, rekao je Rori dok je izvlačio onog mrtvog miša i ubacivao kamen. Kamen je stajao mirno, bez ikakvih promena. Ali se na njemu nešto promenilo. Nestala je mahovina. Rori je opet pomerio jedan fragment meteorita i mahovina se vratila, ali je bila osušena. Zatim je ubacio jednu menzuru u kojoj je bilo malo vode. Isto se dogodilo i sa vodom, ali se ona nije vratila prilikom pomeranja kamena.

„Šta nam ovo govori Bendžamine? Asteroid iznad nas nije sasvim običan komad stene. Ovi fragmenti meteorita nose u sebi nešto neobično. Ispitao sam svaki fragment zasebno, i otkrio sam izvesno slabo zračenje. Kada ih poređam ovako i formiram kvadrat, između njih se formira nekakvo frekventno polje, čija se jačina povećava samo ako se povećava i udaljenost između ovih kamenčića. Moji frekventni spektrometri su poptuno poludeli. Zabeležili su neka veoma neobična očitavanja. Mene zanima kakva je to frekvencija. Frekvencija čega? Znaš i sam da sve na svetu ima svoju frekvenciju. Svako živo biće, svaka stvar, bilo prirodna ili veštačka, naravno i sama planeta Zemlja, i sve ostalo u svemiru poseduje svoju jedinstvenu frekvenciju. Ovo je prvi put da frekvencija nekog objekta, iako dosta nestabilna, deluje na frekvenciju nekog drugog tela. Kao što si video, deluje uglavnom na organske materije i na vodu, razlaže ih na molekule, na atome. Već tri dana razbijam glavu oko ovoga. A pozvao sam te ovamo jer se desilo nešto neobično kada sam dobio ove komade meteorita. Tvoja stara ruka je stajala na ovom stolu. Kontejner u kome su bili meteoriti je stajao kraj nje. A tvoja ruka je tog dana nestala. Neko je slučajno pomerio kontejner i prebacio ga na drugi sto, i ruka se pojavila na mestu na kom je stajala pre svog nestanka. Pre toga je već bila popravljena i u nju je ubačen drugi čip u kome je bio onaj nepoznati kod. Ovog puta je izbegnut sukob između ruke i čipa.“, govorio je Rori.

„Molim te nastavi. Još uvek sam pod utiskom nakon onih eksperimenata sa mišem, mahovinom i vodom.“, rekao je Bendžamin.

„Da, to vidim. Ovo sa mahovinom mi je pomoglo da razvijem zanimljivu teoriju. Vidiš, ako uzmemo da je taj kamen planeta Zemlja onda mahovina na njegovoj površini predstavlja život na njoj. Šta se dogodi kada planeta Zemlja uđe u to jedinstveno frekventno polje? Naša plava planeta postane samo komad stene. Pusta i jalova kao Mars. A onda sam se setio Marsa. I na njegovim površinama su nekada tekle vode, postojala su mora, okeani, sve je bilo puno života. Šta ako se ovo zaista dogodilo Marsu, a mi smo sledeći? Zašto i kako je moguće da asteroid dođe i izmeni frekvenciju planete ili bilo kog drugog objekta u svemiru? Što se tiče ovog pre bih rekao da je asteroid 1997XF11 jedan ogroman repetitor, ali mi nije jasno odakle se ta frekvencija originalno odašilje. Svemir je pun te frekventne buke. Pokušavao sam da pronađem tu frekvenciju u svemiru, ali je nije bilo nigde, osim oko asteroida. Razmisli malo, neko je bacio asteroid na dinosauruse i uništio ih da bismo mi mogli nesmetano da se razvijamo. To je bio običan asteroid. Eksplodirao je, ali je nešto od života ipak opstalo na našoj planeti. Sada je verovatno došao red da mi odemo odavde. Ko god da to radi, sada je vrlo sofisticiran. Zašto da nas raznese? Opet bi ostalo nešto. Ovako će planeta biti potpuno očišćena. Ništa neće biti zatureno ispod tepiha. Jednostavnije im je da nas nateraju da isparimo odavde. A sada, najzanimljiviji deo. Čuvao sam ga za kraj. Evo uzeću opet miša, ali drugog. U njega je ubačen čip na koji sam ja iskopirao onaj kod sa tvog pokvarenog čipa, odnosno iz tvoje stare ruke. Dakle to je onaj kod, kod korporacije Zeleni Farenhajt. Pogledaj šta će se ovog puta desiti mišu.“, govorio je Rori.

Miš je stajao mirno među onim meteoritima. Ništa neobično se nije dešavalo. A onda kao da je postao delimično nevidljiv. I nestao je. Rori je opet pomerio jedan kamen i miš se pojavio i ovog puta je bio živ.

„Bendžamine, evo jednostavnog odgovora. Koja korporacija je trenutno najjača na svetu u svakom smislu? Naravno – Zeleni Farenhajt. Ko stoji iz misije „Proždirači“ kao glavni sponzor, kao glavni dobavljač, kao neko ko se pita o svemu? Ako asteroid padne i udari u Zemlju, desiće se velika eksplozija i mnogo života će biti uništeno. Ali zašto je Zelenom Farenhajtu toliko stalo da se ovaj asteroid rasparča? Kada svi ti njegovi delovi, meteoriti padnu na Zemlju, premrežiće je celu, uzduž i popreko. Ona prva meteorska kiša je bila njihov test. Primetio si kako su nestajale osobe samo između ova dva meridijana? Tvoja Simon je bila na konvenciji Zelenog Farenhajta, supruga mog asistenta je bila takođe na njihovoj konvenciji ovde u Vašingtonu. I ona je nestala. Broj nestalih se neprestano povećava, a ja nisam bio lenj, već sam sproveo jednu anketu na internetu. Svi koji su nestali, bili su povezani na neki način sa Zelenim Farenhajtom. Svi ti nestali ljudi su živi, ali se nalaze u nekom paralelnom univerzumu.“, zaključio je Rori.

„Rori, da li poseduješ još ovakvih čipova koji imaju kod iz korporacije Zeleni Farenhajt?“, pitao je Bendžamin.

„Da. Zašto?“, rekao je Rori.

„Želim moju staru ruku nazad, želim čipove, obične i ove druge sa novim kodom, i molim te da mi pozajmiš ova četiri kamena.“, rekao je Bendžamin.

* Detalji o korporaciji Zeleni Farenhajt se kriju u linkovima, u tekstu.

Proždirači

2009-10-29T06:35:00.018+01:00

Bendžaminov blog je inače kombinacija teksta i videa. Svaki video beleži njegova kamera, a snimak se prenosi i postavlja u realnom vremenu na njegov blog. Naravno, on opet odlučuje šta će tamo otići i ostati, a šta ne.

Video počinje Bendžaminovim ulaskom u zgradu nakon povratka iz opservatorije. Bendžamin se gotovo preselio tamo od trenutka kada je primećeno da asteroid 1997XF11 menja putanju i ubrzava prema Zemlji.

Simon je nestala

22. oktobar 2028

08:21

Video:

„Dobro jutro, gospodine Harper!“, rekla je starija gospođa na izlazu iz zgrade. Neka deca su se sjurila stepeništem i istrčala na ulicu.

„Dobro jutro, gospođo Arčer!“, odgovorio je Benžamin konfuzno. Posle cele noći provedene kraj teleskopa u baltimorskoj opservatoriji „Stronoma“, umor ga je odavno stigao.

Bendžamin zatim ulazi u lift. Unutrašnjost lifta je sterilno bela. U vazduhu se pojavljuje holografski prikaz dugmadi. Tu su još neke posebne komande. Odjednom se menja boja zidova. Pojavljuju se boje, isprva hladne, a potom sve toplije i krajnje psihodelične. Čuje se i neka tiha laundž muzika.

„Odlično! Neko je opet ubacio virus u centralni kompjuter. Baš su mi potrebne ove boje sada kada mi se spava. A i ova muzika...“, mrmljao je Bendžamin.

Lift se zaustavio na devetom spratu. Bendžamin izlazi i zastaje. Na snimku se vide samo ulazna vrata stanova i deo hodnika. Na trenutak se stiče utisak da je zaspao u hodu. Dolazi do naglog trzanja kamere i Bendžamin nastavlja ka svojim vratima. Prilazi im i zvoni. Vrata se otvaraju posle nekoliko trenutaka. Otvara ih njegova supruga, Nikol Harper. Sva u suzama baca se Bendžaminu u zagrljaj.

„Oh, Bene! Naša Simon je nestala...nema je. Nestala je noćas. Triša mi je javila pre petnaest minuta...molim te isključi tu kameru.“, govorila je Nikol, ali isprekidano i pomešano sa jecanjem i plakanjem.

Kamera je isključena.

9:27

Tekst:

„U tom trenutku nisam mogao da verujem u ono što mi je Nikol govorila. Nekako je nisam čuo. Nisam želeo da verujem da se to dogodilo. Simon je provela noć kod Patriše, njene najbolje drugarice. Šta je moglo da krene naopako?

Simon je došla sinoć kod mene u opservatoriju i sa sobom je povela svoje drugarice. Htele su da posmatraju meteorsku kišu sa vidikovca na vrhu opservatorije. Meteorska kiša je najavljena kao deo prethodnice asteroida 1997XF11. Kiša meteora se mogla videti duž cele istočne obale Severne Amerike, i duž zapadne obale Južne Amerike.

Puno sveta je pohrlilo na krov naše „Stronoma“ opservatorije. Par mojih kolega i ja, smo bili zaduženi za bezbednost tih ljudi, ali i za pomoć, savete i razgovor sa njima. Sa mnom je bio i moj mlađi sin Tobi, koji je tu došao odmah posle škole.

Ljudi su želeli da se okupe, da čuju neku informaciju iz prve ruke. Dosadilo im je da slušaju istovetne vesti koje su se ponavljale na televiziji i na internetu. Mnogi od njih su postavljali pitanja u vezi sa asteroidom 1997XF11. Želeli da znaju šta će se dogoditi ako misija udruženih svetskih svemirskih agencija propadne. Gledali su sa strepnjom u nebo, u zvezde padalice, kako inače većina ljudi naziva meteore. Deca su pokazivala prstima i dozivala svoje roditelje, vukla ih za rukave da pogledaju u gore, ali su ljudi više vremena posvetili razgovoru, nego što su zaista želeli da posmatraju delove nečega što bi im kroz par nedelja moglo doći glave. Čak im je bio omogućen veliki holografski prikaz neba, kome svako može da priđe i usmeri se ka onom delu neba koji želi bolje da osmotri. Sve je bilo povezano sa centralnim opservatorijskim teleskopom, kao i bazom svih mogućih fotografija na internetu, tako da su se pored noćnog neba nad Baltimorom mogle videti udaljene zvezde, nebule i galaksije.

Simon mi je prišla sa leđa, zatvorila mi je oči svojim šakama i rekla: „Tata, pomisli želju!“. Iako nisam sujeveran, poželeo sam da asteroid nestane i da četvrti novembar (dan kada je predviđen udar) bude samo još jedan običan dan. Ako se asteroid ne rasparča na dovoljnoj udaljenosti od Zemlje, slutim da bi četvrti novembar bio dan kada bi našoj civilizaciji došao kraj.

Okrenuo sam se i Simon je htela da mi pokaže fotografije koje je te večeri napravila zajedno sa svojim drugaricama. Zavrnula je rukav na levoj ruci i dodirnula par holografskih dugmadi na zglobu šake. Drugim prstom je zavrtela ponuđeni sadržaj i dodirnula jedan nesređeni album sa slikama. Album se otvorio, a u vazduhu se pojavila prelepa fotografija (dostupna u mom prethodnom blogu pod naslovom Meteorska kiša, kao i video zapis o tome). Na njoj je bilo uhvaćeno nekoliko varnica na severoistočnom delu neba. Zvezde koje su bile uslikane, istog momenta su bile tagovane i označene na samoj fotografiji. Simon je menjala slike pokretom kažiprsta. Na taj način ih je prevlačila, levo, pa desno. Došla je do slike na kojoj se ona krevelji pred ’objektivom’ sa drugaricama. Malo je pocrevenla, a njene drugarice su se nasmešile. Jedna od njih je podigla desnu ruku i prevukla prstom ispred sebe zasecajući vazduh. Bilo je dovoljno da kažiprstom napravi okvir i sve što bi se našlo unutar njega, istog trena je odlazilo na internet kao fotografija. Simon je dobila i tu fotografiju od drugarice i prevukla je u svoj album čiji je naziv bio: ’Kiša meteora 21. 10. 2028’.

Stajale su tu još malo sa mnom, a onda se pojavila gospođa Herbert, majka Patriše kod koje je Simon prenoćila. I ona nam se priključila na par minuta, pogledala fotografije koje je napravila Patriša sa drugaricama, a onda su krenule kući. Gospođa Herbert je obećala da će ih sve odvesti svojim autom. Simon mi je rekla da će prespavati kod Patriše, što je inače već radila mnogo puta pre toga. Pozdravio sam se sa njima. Tada sam poslednji put video Simon.

Patriša je ovog jutra zatekla prazan krevet. Simon nije ležala u njemu. Ono što je najgore, niko ne može da je locira. Njen bionički čip kao da je deaktiviran... Ko bi mogao to da uradi takvu stvar u ovakvoj situaciji? Celi svet strepi hoćemo li se izvući...“

11:34

Video:

Kamera je uključena.

Nije na Bendžaminovoj glavi. Reklo bi se da stoji na stolu u dnevnoj sobi, ali okrenuta na svoju levu stranu. Stiče se utisak da nikog nema u prostoriji. Jednim delom je obuhvaćen i donji, desni deo TV holografskog ekrana. Čuju se vesti. Kamera se u međuvremenu konektuje na taj TV kanal i učitava snimak uživo sa te televizije. Statika. Slika. Ton.

„...tako da su tokom prethodne noći zabeležene pojave meteorskih kiša duž cele istočne obale Sjedinjenih država. Na internetu se neprestano pojavljuju novi snimci jednog od najlepših prirodnih fenomena. Države u kojima su takođe zabeležena viđenja meteorskih kiša su Čile, Peru, Ekvador, Kolumbija, Panama, Kuba, kao i na većini ostrva u Karipskom moru. A sada, vremenska prognoza za danas. Ostanite i dalje uz naš program jer se kasnije direktno uključujemo u šatl Proždirač 2 gde ćete moći...“ Statika.

Bendžamin uzima kameru i vraća je na svoju glavu. Snimak je zamagljen usled naglog trzanja kamere. Dolazi do kočenja frejmova i mešanja sa statikom. Bendžamin izlazi iz dnevne sobe i odlazi u kuhinju.

„Ne, nije pobegla! Naša kćer je nestala.“, govorila je Nikol, pokušavajući da to objasni policajcu koji je stajao kraj nje i vodio zapisnik. Njen mlađi sin, Tobi stajao je kraj sa željom da je smiri. Drugi policajac je stajao na ulaznim vratima.

„Gospodine Harper, zamolio bih Vas da isključite svoju kameru.“, rekao je policajac koji je sprovodio zapisnik. U tom trenutku, onaj drugi je prišao i pokušao da mu je strgne sa glave. Kamera se opet zaljuljala, a onda se na snimku pojavila statika.

14:53

Tekst:

„Stvarno ne mogu da razumem način na koji je nestala naša kćer. Niko to neće ni razumeti. Ne očekujem to ni od policije. Da je pobegla, vrata Patrišinog stana ne bi bila zaključana sa unutrašnje strane. Kroz prozor ne bi mogla. Stan je na jedanaestom spratu, a i svi prozori su bili dobro zatvoreni. Nema tragova otmice ili bilo kakvog nasilja. Simon je...ona je jednostavno iščezla.“

16:58

Video:

Bendžaminova dnevna soba. Kamera mu je opet prikačena na levoj slepoočnici. Bendžamin snima svoju bioničku ruku. Ima je od svoje sedamnaeste godine. Posle saobraćajne nesreće u podzemnoj železnici, kada je voz izleteo iz šina, on je izgubio levu ruku, a od staklenih krhotina je stradalo njegovo levo oko čije su mogućnosti oslabljene za 50%, nakon čega mu je ugrađeno novo, bioničko oko, koje je imalo funkcije kao i svako drugo organskog porekla.

Prostorijom se smenjuju holografski prikazi vesti sa raznih televizija. Na jednom od kanala se mogu videti astronauti kako vode razgovor iz svog šatla sa novinarima na Zemlji. Naravno, sva pitanja su unapred prekontorlisana i nisu se smela direktno odnositi na misiju Proždirač (devourer).

(NASA je odobrila program “Proždirač” i poslala šatlove mesec dana pre planiranog udara. Bila su tu dva šatla iz Sjedinjenih država, Proždirač 1 i Proždirač 2, evropski Mangeur, kao i ruski šatl Пожирать. Kina I Japan su učestvovali u izgradnji, dizajniranju šatlova, ali i planiranju strategija pomoću kojih bi se asteroid uklonio sa svoje putanje. Naravno, većina njih je priključena ostalim timovima koji su se zaputili u svemir ).

U javnosti nije bilo dozvoljeno spekulisanje i kalkulisanje o uspešnosti misije Proždirač. Novinari i gledaoci, mogli su da vode razgovor sa kosmonautima preko otvorenog porta, ali samo o njihovom životu u svemiru i njihovim opštim utiscima. Ljudima je bilo bitno da tamo negde imaju nekog. Cela ta internacionalna skupina astronauta, različitih profesija, pokušaće da ubaci atomske bombe u bušotine koje će prethodno napraviti na površini asteroida. Klasična ideja, već viđena u nekim filmovima krajem dvadesetog veka.

Na kajron krolu u dnu ekrana prolaze sledeće vesti: „*Posada šatla Proždirač 2, sutra izlazi prva na površinu asteroida 1997XF11*Večeras gost emisije „Direktno“, profesor astrofizike, član stručnog tima misije Proždirač, Bred Salzinski i doktor Geri Preston, potparol korporacije „Zeleni Farenhajt“*Policiji prijavljen veliki broj nestalih osoba tokom prethodne noći*“.

Kamera se iznenada isključuje.

18:23

Video:

Bendžamin je na ulici. Stoji kraj jednog stuba za ulično osvetljenje. Pokušava da ostavi neke informacije o Simon na isturenoj radnoj površini. Svaki stub, svaka bandera ili bilo koja druga oglasna površina dizajnirana je tako da svako može da prisloni svoj dlan na nju i podaci sa bioničkog čipa će se istog trenutka učitati na oglasnu površinu. Tim putem će takođe biti plaćena ta usluga, u zavisnosti od dužine i učestalosti emitovanja oglasa.

Svi su u obavezi da nose bionički čip ispod kože desnog dlana. Osobe sa bioničkim ektremitetima imaju pravo da taj čip stave u dlan svoje bioničke ruke.

Bendžamin je završio sa učitavanjem podataka, još jednom je proverio tekst, i postavio ga na oglasni prostor. Nakon toga je izašao iz uređivačkog moda. Na oglasnom prostoru se pojavila plakata na kojoj je bila fotografija Simon, neposredno pre nestanka. Ispod je bilo navedeno njeno ime, starost, kao i datum i dan kad je nestala i šta je imala na sebi od odeće. A onda je primetio na drugoj plakati da je još jedna devojka nestala, u skoro isto vreme, kad i Simon. Prišao je toj banderi i pročitao tekst. Bandera sa susedne strane ulice je emitovala neki sasvim drugi oglas, a sledeća iza nje je opet na sebi prikazivala oglas o nestanku neke žene. Detalji o nestanku su bili slični kao i kod Simon. Bendžamin je hodao tiho do svog stana. Bila je noć i tu tišinu su jedino narušavali ulični proroci koji su galamili i pozivali ljude na pripremu za sudnji dan. Nosili su transparente na sebi sa natpisima „Oni su tu“ i „Kraj je blizu“. Statika.

20:42

Video:

Bendžaminova kamera je na kuhinjskom stolu. Uključila se opet sama. Nema nikog u blizini. Na tetrapaku mleka koje tu stoji, menjaju su se slike nestalih osoba u proteklom danu. Među njima je bila i Simon. Slike ljudi i dece su pričale svoju tužnu priču, dok su se na drugoj strani omota igrale dve malene animirane kravice po zelenom polju sa ptičicama i leptirićima. Mleko je bilo proizvod korporacije Zeleni Farenhajt. Statika.

Slika se vraća. Kamera je opet na Bendžaminovoj glavi. Čuje se zvonjava telefona.

Balon

2009-10-21T06:43:00.013+02:00

„Ako krenete u San Francisko obavezno stavite neki cvet u svoju kosu…“

Uključite plejer i nastavite sa čitanjem.

„Klej, zar nemaš neku drugu pesmu u tom ajpodu?, upitao ga je Džeremi.

„Ma imam, ali ne mogu da dođem do njih. Nešto se zaglavilo…“, odgovorio je Klej.

„Daj, molim te! Ili promeni pesmu, ili je isključi. Slušamo je već treći, ne, peti put od trenutka kad smo krenuli. Osim toga, gde si našao tu krntiju od ajpoda?“ , rekao je Džeremi.

„Pre svega, ovo nije krntija, ovo je raritet! Ovaj ajpod je pripadao mom čukundedi. U njemu su još uvek one pesme koje je on selektovao i ubacio unutra još kao desetogodišnjak. Ubrzo ga je zaboravio kad je kupio noviju verziju sa ekranom osetljivim na dodir. Ova ’krntija’ se decenijama vukla po raznim kutijama i bivala premeštana sa jednog tavana na drugi, iz jedne ostave u drugu. Našao sam ga juče na našem tavanu i odlučio da konačno proverim šta je moj čukundeda slušao. I moram još jednom da ponovim; ova ’krntija’ nije bilo koja krntija, on ima jako veliku vrednost.“, odgovorio je Klej uporno pritiskajući zaglavljenu dugmad na ajpodu.

„Upravo tu pesmu su slušali njegovi roditelji, ili što bi bilo verovatnije, njegovi baba i deda, ’deca cveća’. Nastala je krajem šezdesetih godina dvadesetog veka. A zašto ga ne prodaš…ako ima veliku vrednost? Možeš da zaradiš dobre pare na njemu.“, rekao je Džeremi.

„Iako mnogo vredi, bojim se da ga niko ne bi hteo zbog ove pokvarene dugmadi, osim ako ne naletim na nekog kolekcionara kome to neće biti važno, ili ako ga popravim…mada…razmisliću ipak. Pored te materijalne vrednosti, ovaj ajpod ima veliku sentimentalnu vrednost i jako je dugo u vlasništvu naše porodice, a ja ne bih mogao da se odreknem nečega tako unikatnog.“, rekao je Klej.

„E vidiš, ja bih ipak mogla. Slušamo tu istu pesmu već šesti put.“, rekla je Lizi, Klejeva mlađa sestra dok se izvlačila iz jednog drvenog sanduka ispod koga se skrivala.

„Klej! Šta je ovo? Jesam li ti rekao da nećemo voditi tvoju mlađu sestricu sa nama? Šta sad da radimo? Suviše je mlada za ovo putovanje. Već je kasno da se okrenemo nazad.“, uzviknuo je Džeremi.

„Lizi, jesam li ti rekao da ne možeš sa nama!? Zašto nas uporno pratiš? Zašto ne provodiš malo više svog slobodnog vremena sa drugaricama? Radite nešto, sakupljajte salvete ili nešto slično…ne znam, nešto što rade sve šesnaestogodišnjakinje. Ovo već postaje dosadno. I osim toga, šta je svima vama? Šta imate protiv Skota Mekenzija i njegove pesme ’San Francisko’? Upravo smo iznad San Franciska. Zar se nije sve savršeno uklopilo? Naravno, sve osim Lizi.“, rekao je Klej.

„Salvete!? To je tako starovremski. Čak i naše bake nisu radile takve stvari. Ali Kleje, znaš i sam da je jako dosadno u Frisku. Htela sam da pogledam šta se dešava na kopnu. Osim toga, ne volim tu staromodnu muziku dece cveća. Sreća što sam ja ponela novi album Mardžori & Blac. E da, moje drugarice ne žele da se druže sa mnom. Kažu da neprestano izazivam nevolje. Sećate se Amande? Ja sam kriva što je njena kosa oživela. Pa ’oživela’ je preblaga reč…mislim…hm.“, rekla je Lizi samouvereno dok je posmatrala zaliv San Franciska i delove grada, naslonjena na ogradu korpe Džeremijevog balona.

„Da Lizi, to mislimo i mi. Često izazivaš nevolje. Zato i nismo želeli da pođeš sa nama. A mi ne slušamo te detinjaste bendove. I ne, nije se toliko dobro uklopila pesma Klej. Dole na ulicama San Franciska nema više prijatnih ljudi sa cvećem u kosi.“, rekao je Džeremi.

„Daj Džeremi pa šta može krenuti naopako? U korpi sam sa vama. Iznad nas je tvoj arhaični balon koji nas nosi…Bog će ga znati gde. Dakle, sve je pod kontrolom.“, dodala je Lizi razdragano.

„Činjenica da si ti sa nama u ovoj korpi, u ovom balonu, ne uliva mi baš nadu da će sve biti pod kontrolom.“, rekao je Džeremi dok se Klej i dalje mučio kako da isključi pesmu „San Francisko“.

Bilo je to nedeljno popodne, 2114 godine. Miholjsko leto se razvuklo čak do druge polovine oktobra. Lepo vreme je obećavalo prijatan let balonom. Džeremi i njegov prijatelj Klej su krenuli tog dana iz Friska, vazdušnog grada kako bi napravili fotografije kopna koje su im bile potrebne za jedan projekat na koledžu.

Frisko, vazdušni grad, lebdeo je daleko iza njih, proizvodeći ogromnu senku nad Pacifikom. Frisko je izgrađen na starom, neupotrebljivom kosmičkom brodu. On je poslužio kao osnova i glavni mehanizam za održavanje grada u vazduhu. Gledan odozgo, Frisko je imao neki nepravilan oblik, nalik zbunjenoj amebi sa prečnikom od nekih pedesetak milja. Namerno je pomeren ka okeanu, a inače je njegova nekadašnja lokacija bilo nebo iznad samog San Franciska.

„Džeremi, reci mi o kakvom je projektu reč? Možda mogu da pomognem.“, upitala je Lizi.

„Lizi, da mi je bila potrebna tvoja pomoć, poveo bih te sa sobom. Ali pošto si već ovde, mogu da ti kažem da Klej i ja radimo na projektu koji je vezan za prošlost, odnosno za 2028. godinu.“, odgovorio je Džeremi.

„Ne mogu da verujem! Istražujete kraj starog i početak novog sveta. Pa zašto mi to nisi rekao ranije. Ja sam već dosta istraživala o tome.“, nasmejala se Lizi.

„Čekaj, hoćeš da kažeš da si i ti već imala takav projekat u školi?“, pitao je Klej.

„Ne, ludo! Nije bilo vezano za školu. Pronašla sam informacije o tom događaju iz prve ruke. Nisam se kao ’neki’ uhvatila za prvi ajpod iz dedine kutije. Bog će ga znati čega sve tamo ima. Mene je, pored svega toga zanimalo ko je bio naš čukundeda. Želela sam da ga upoznam malo bolje. Da vidim kakav je bio, šta mu se sve desilo tada, jer je on 2028. imao 34 godine. Najvažnije od svega, naš čukundeda, Bendžamin Harper je imao svoj blog, odnosno vlog, odnosno video blog. Našla sam tu neke zanimljive detalje o 2028. godini. O događajima pre i posle dolaska asteroida 1997XF11.“, odgovorila je Lizi.

„Zaista!? Jesi li to pokazala nekome? Džeremi, ovo može da nam bude od koristi. Jesi li čuo?“, uzviknuo je Klej dok je jednom rukom pokušavao da priguši zvučnik ajpoda.

„Nisam siguran koliko nam to može pomoći. Možda informacije na njegovom vlogu nisu verodostojne. Ne smemo rizikovati. Klej, jesi li pokušao da izvadiš baterije iz tog ajpoda?“, rekao je Džeremi.

„Jesam, još pre polaska. Zaboravljaš da je električna energija bežična i sveprisutna gde god se mi nalazili.“, rekao je Klej i pritom pokazivao prazan otvor za baterije na ajpodu.

Lizi je priljubila svoje dlanove jedan an drugi, ali tako da vrhovi prstiju dodiruju korenove šaka, a onda ih je odvojila pažljivo po nekoj dijagonali imaginarnog pravougaonika, tj. povećala je pažljivo stranice tog „rama“ i u vazduhu se pojavio prikaz desktop površine njenog računara. Računar je u to vreme mogao da se spakuje u spravicu ne veću od ručnog časovnika i da se takođe nosi na zglobu, ali ako bi se desilo da bude zaboravljen ili odvojen od korisnika, bežična veza je opet omogućavala da se pristupi njemu sa bilo koje lokacije na Zemlji. Sve se oslanjalo na bežičnu energiju, bežični internet i holografske projekcije. Naravno, instant pristup internetu omogućavao je da se do podataka dođe i bez povezanosti sa personalnim računarom. Čovek je neprestano imao utisak da svakog trenutka može da otvori imaginarni prozor, ili više njih, i da zaviri u nešto drugo, zanimljivije i interesantnije od stvari koje ga u tom trenutku okružuju.

„Evo pokazaću vam, pa ćete videti ko je bio Bendžamin Harper. A mogu vam samo reći da je naš čukundeda bio astronom. O tome koliko su informacije verodostojne na njegovom blogu, raspravljajte kada sve odgledate i pročitate.“, odgovorila je Lizi puna ponosa dok je pretraživala i skrolovala stranice dedinog bloga.

„Lizi, stani! Šta je ovo?“ pitao je Klej, pokazujući prstom na deo bloga čiji je naslov glasio „Meteorska kiša“.

„Čekaj! Polako! To se upravo odnosi na temu o kojoj govorimo, ali moram da vratim još malo nazad. Čekaj…ovu temu nisam videla juče kada sam pretraživala njegov blog…’Simon je nestala’. Ovo je malo čudno…nisam znala za ovaj slučaj u našoj porodici.“, Lizi je mrmljala zbunjeno.

„Ko je bila Simon?“, pitao je Džeremi.

„Po ovome ovde, Simon je bila kćer Bendžamina Harpera. Niko, nikada nije govorio o njoj. Kleje, da li si ti ikada čuo roditelje da govore o Simon Harper, starijoj sestri pradede Tobija?“, pitala je Lizi.

„Ne. Ovo je nepoznanica čak i za mene. Ja sam sa njima već 25 godina, devet godina više nego ti i nikada ih nisam čuo da govore o njoj. Uključi taj video koji prati tekst. Bolje je da pogledamo o čemu se tu radi.“, rekao je Klej.

Video je pokrenut, a Lizi je rukom pozvala Džeremija da pređe sa njene strane korpe, kako bi video sliku iz pravog ugla. Pored naslova „Simon je nestala“, stajao je i datum. Bilo je to dvadeset drugog oktobra, 2028. godine. Sve je snimljeno kamerom iz ugla Bendžamina Harpera. On je nju nosio prikačenu na levoj slepoočnici. U to vreme, Harperovi su živeli na istočnoj obali, u gradu Baltimoru, u državi Merilend. Video počinje Bendžaminovim ulaskom u zgradu nakon povratka iz opservatorije. Bendžamin se gotovo preselio tamo, od trenutka kada je primećeno da asteroid 1997XF11 menja putanju i ubrzava prema Zemlji.

(nastaviće se)

Priča "Déjà vu" objavljena u Politikinom zabavniku

2009-10-21T06:28:00.010+02:00

Prethodnog petka, 16.10.2009., moja priča “Déjà vu”, je objavljena u Politikinom zabavniku, broj 3010.

Priču je ilustrovao Dobrosav Bob Živković.

The Mimicry

2009-10-07T00:10:00.019+02:00

Silent, empty suburban house during the night...

“Hey, you two! Stop! Where do you think you’re going?”

Two shadows, one smaller and the other one bigger, which were moving through the hallway just stopped like frozen next to the kitchen door. There was a girl sitting at the kitchen table, in the half dark She made that noise. Her wavy brown hair was reflecting the weak light coming from the hallway and from the street lights which were passing through the windows blinds.

“Who is it? We thought the house was empty. Mr. and Mrs. Simmons went out half an hour ago... who are you? How did you get here? We thought... Are you their maid? We thought that there is no one here”, said one of the intruders.

“Maid? Yes, at your service! Oh guys, you are so hilarious. I am not, but you will wish that I was a maid. As you can see, the house is empty. I broke into it just before you did... which means you'll have to back off and leave everything to me”, she said, pointing the gun at them.

“Oooh! Slow down, babe! We’re sorry. We`ve had our eye on this house for weeks, but we haven`t noticed you around. Who are you? Are you a family member, or have you broken in just as we did? We can join forces and divide everything we find into three equal parts. The Simmons appear to be...”, said the other intruder, who was slightly bigger and far calmer than his companion.

“Are you deaf? I said, I broke into the house just before you did. And now...silence! Stop screwing with me! This 'babe' isn’t sharing anything with you. Is that clear? Let me see what you have in your hands. Quick, throw it all on the floor! What? You have nothing more than crowbars? Are you kidding me?! You went to a burglary armed with nothing more than crowbars, you pathetic scumbags! Where’s your weapon?”, she asked them with the voice of ridicule, with the gun still pointed at them.

“Lloyd, I told you we should skip this house. I can’t... I can’t do this...”, said the smaller intruder.

“Silence, you skinny ass motherfucker! Yes, you! Quit that ‘skip crap’! Come on, tell me your name! What is it? What!? Are you choking?”, the girl yelled.

“Ed...Edward”, he answered with his voice trembling, trying to catch his breath.

“OK. I'll call you Eddie. And you biggy! Tell me your name”, she said it a lot quieter.

“Lloyd. Please call me Lloyd. Now babe, how about telling us your name?”, asked Lloyd, feeling more confident now.

“Andrea. There, now you can quit calling me ‘babe’. So what’s up with you guys? Why are you so scared? I won’t hurt you. We’ll just play a little game”, added Andrea jokingly.

“Has anyone ever told you you look like Hilary Swank?”, Lloyd asked.

“Yes, so I was told. So... Lloyd, was it? Do you see that dresser by the entrance to the dining room? Go to it and open the first drawer”, she pointed to it with a gun in her hand, moving it quickly so as not to let him relax. As he approached it, she pulled out another gun, tucked into the belt of her jeans. She also wore a white T-shirt and a short denim jacket. Now she had them both in her sights.

“You mean this one?”, Lloyd asked, surprised to see the two guns.

“Yes! That one. Open it! You will find a rope inside of it. Bring it over here!”, Andrea said nervously.

Lloyd pulled the rope out, looked first at Eddie and then at Andrea, pushed the drawer back, returned to his previous spot and tossed the rope over to Andrea.

“Sit down, Lloyd! Eddie, come here!”, she said, pushing a chair to Lloyd with her leg.

“You wouldn’t happen to be working for the police?”, Lloyd asked as he was sat on the chair.

“Don’t be ridiculous! Why would I be wasting my time with you? The police would have been here already. Eddie, tie him up! Take the rope and tie the bastard!”

“Wait! Why are you doing it then? Why don’t you just let us go?”, said Lloyd, a bit flustered, while Eddie was tying his hands on his back.

“Let you go? That’s a strange question. You wanted to rob a house that I’ve had my eyes on for months. I studied the habits of the Simmons for weeks, I thoroughly investigated every single corner of this house, I found a draft of the house on the Internet, I found a way to turn off the alarms. And now what? You two sneak in and destroy everything. No, things like this don’t happen to me... Tie it harder, Eddie! If he unties it, I will shoot you without thinking. You see Lloyd, Eddie is now my right hand. If you want Eddie to survive, you will stay here. Tighten it more, Eddie! Here, take this cloth, gag him, and put the duct tape around it. Here! This scumbag can attract neighbors’ attention. I don’t want that. Eddie, you and I will now go upstairs. I'll show you where the safe deposits are. What! Do you feel nausea? Stop whining, Eddie. If you join me, maybe I’ll let you escape with me.”

“Andrea, please... put the guns down. You’re freaking’ me out. I can’t stand the weapons so well. Please, let Lloyd and me out. We won’t tell anyone what happened here. Just let us out.”

“Good. I’ll put one gun down. We’ve tied Lloyd. Here, I’m putting it back in my belt. Come on Eddie, do not be such a whine! Do you hear me? Don’t be a whiner! I can’t stand whiners. And even if I’d want to let you go, I can’t. This house is has a state-of-the-art security system. I’ve managed to turn off the alarms, but there is another problem. We’re now trapped. You, Lloyd, and me with both of you. You will help me get out. The entrances, the doors, the windows... nothing can be opened without triggering secondary alarms, which I couldn’t reach.” Andrea spoke calmly, doing her puppy eyes and pouting her lips.

Eddie regretted he ever listening to Lloyd and joining in the burglary. He regretted waking up that morning, he regretted showing the Simmons’ house to Lloyd. He regretted not having gone with Mary. She would always know how to get him out of these situations and the fact that she wasn’t there said a lot about the situation. Mary sometimes helped them in burglaries and thefts, but she mostly preferred doing her job solo. Mary was Eddie’s older sister, and Eddie noted that Andrea also liked doing things solo, just like Mary.

“Eddie, let's go upstairs. They hold their safes there. Let's open them, rob them and get out of here”, said Andrea, touching Eddie’s shoulder with her free hand.

Eddie gave her a reproachful look, but he quickly remembered his position and tried to appear cooperative. He glanced at Lloyd, who sat quietly, facing the kitchen window with drawn blinds. He started climbing upstairs, and Andrea followed him.

“You know Eddie, according to the rumors I’ve heard, the Simmons are very rich people. I don’t expect that we will find a lot of cash here. I expect some jewelry instead.”

“I don’t care! Even if there is nothing but golden bars, I don’t want to know anything about that, about them, about this house or about you! Did you hear me? When we get out of here, we’ll never meet again”, Eddie yelled at her.

“Yes, of course, that’s the way it’ll be. Everyone will go their own way, but Eddie, you forget that I am the one holding the gun now, and it all will be as I say as long as you’re with me. It means that you will be obedient. I don’t like disobedient kids”, Andrea replied.

“OK, fine! Now tell me where the safe deposit boxes are?”, Eddie was becoming impatient.

“Safe deposit boxes? In the bedroom, where else would they be?”, Andrea replied.

She approached the bedroom door and opened it. It was a seemingly usual bedroom with a huge bed and a huge closet. Andrea approached the closet door and opened it. She walked in among Mrs. Simmons’ skirts and dresses and threw a pile of clothes, which were stacked by colors on the shelf. She pulled off some hangers holding dresses and coats. Andrea wondered what it was with those older women. They like to keep something that they will never be able to wear again. They would never fit into those clothes. At that moment, she noticed a cute, short topcoat and decided to take it with her. She has no time for shopping anyway.

“Eddie, I need your help! Don’t you see that I’m drowning in this old hag’s clothes? Get over here! Do something. Here is the safe and there is another one”, she said while she was trying to move all the clothes blocking her way to the safe. She still had Eddie at gunpoint with her free hand.

“Eddie, do you know what we’ve forgotten? The crowbars. We’ve left them downstairs. We’ll need them to remove the wooden closet frame, which is blocking our way to the locks. Don’t you worry, I know the combinations. Opening them will be the easiest part”, she called Eddie. She was holding that hanger with her favorite topcoat in front of her, trying to see how it suits her in the closet-door mirror.

“I can go down and bring the crowbar”, said Eddie confusedly, but in the hope that he will make it somehow to rescue himself from the clutches of this young woman.

“Yes, of course! Untie Lloyd and bring him here to help us! Oh, Eddie, Eddie. I am not that stupid. You thought I’d let you go down alone and release that dumb piece of shit. Let's go down together. We will be quick”, she said sarcastically.

They hurried down. Eddie’s eyes were already fully accustomed to the half-dark. A chest of drawers in the hall attracted his attention. There was a shelf with family photos beside it. Andrea has stormed into the kitchen and bent over to take the crowbar.

“Edward, come here immediately! Hurry! Something’s wrong with Lloyd. Something’s happened to him!”, she cried when she had saw Lloyd, still sitting tied, but completely motionless.

Eddie went into the kitchen and went up to Lloyd. Now he was pretty scared. Lloyd wasn’t showing any signs of consciousness. Eddie started taking off the duct tape wrapped around the Lloyd’s mouth. He pulled the gag out of Lloyd’s mouth, but there was no reaction from Lloyd.

“You sick, perverted bitch! You’ve forced me to kill my friend! Don’t you see that he’s suffocated?”, Eddie cried.

“Don’t yell at me, you retarded little freak! Can’t you see he’s still alive? Here, check his pulse!”, she replied, feeling the pulse on Lloyd’s neck with her hand.

“This shouldn’t have happened, this shouldn’t have happened, this shouldn’t have happened...”, Eddie fell into shock.

“Eddie! Eddie, listen to me, Eddie! Listen to me, you fucking scum! As you can see, Lloyd is alive, just a bit catatonic. Understand? While you and I finish it up upstairs, he will fully recover and you two will be able to go. I will let you go! Is that OK?”, shouted Andrea, now evidently agitated.

“No, it won’t be OK! You’ve been playing the double game from the very beginning. You haven’t broken into this house. You live in it, right? You are Andrea Simmons. You... you're...their daughter! I should’ve known that. I saw your family photos on that shelf. How didn’t I notice it earlier. If you had wanted to play this way, you could’ve removed the photos”, Eddie bared his teeth for the first time that evening.

“Yeah, I admit. I am their daughter. While you were lurking this house, I was lurking you two. I admit, it was fun. You couldn’t see me. I haven’t gone out of the house for several years. I suffer from agoraphobia. Life in this box can be so boring… that’s why I decided to make a little show for fun. And my parents are so filthy rich. Whatever you took from this house, they wouldn’t miss it. And now, Eddie... well, we will have a small change of plan. You know, where the rope is. Go take it and sit here. I'll have to tie you too. Come on, do it! What are you waiting for?”, she said, this time with far greater coldness in her voice.

Eddie was already benumbed. Everything seemed unbelievable and unexpected. He went up to the dresser, pulled the first drawer and took the rope. As he approached her, he mechanically sat on a chair which she brought for him. He sat to the right of Lloyd. Andrea tied his hands behind his back. She didn’t say a single word. When she finished tying him up, she said that she would call the police to arrest them both. Lloyd was coming back from his blackout, but everything was still to blurry for him. Andrea went to the hallway and took a framed picture from the shelves. She returned to the kitchen and placed it on the kitchen’s table for four. She turned on the light on her way out of the kitchen.

Eddie could see the large framed format of her portrait photo with black ribbon in the right upper corner of the photo. It had the inscription: “To our beloved daughter, Andrea Simmons 2025–2054.”

“Pathetic, isn’t it? They couldn’t think of something more original”, added Andrea, who was standing behind them both, leaning on the kitchen’s door.

At that moment, Eddie felt strong dizziness. His head had fainted, and then he heard some voices and a noise. He thought police should probably be there to arrest him and Lloyd.

The next day, the local newspaper published an article with the short interview whose title was: “The house passed the test”.

“Yesterday at the training ground for testing home security systems yet another house proved the safest and the most secure when it comes to burglaries and burglars. Burglars Edward Hayes (23) and Lloyd Taylor (29) were arrested late last night in one of these houses. Training ground test looks like any other suburban area and is filled with warm family atmosphere, so that the burglars did not suspect that someone was playing with them from the very beginning.

This tandem, which has already been known to the police, was arrested after they were initially disabled in the house. Houses with improved security system will be of great help to the police in the future. Mr. Simmons, the creator of Androhome security systems, who is living with his wife in experimental Androhome house targetted by intruders yesterday, addressed reporters after the arrest of the two intruders. In a brief interview, he said the following:

“Is it true that the spirit of your deceased daughter dwells in your house? It is a statement from one of the intruders...”

“No, there are no ghosts in our house. There is no presence of the supernatural, like one of the intruders said after the arrest. What they could see, feel, touch... wasn’t the spirit. It was a holographic projection combined with the new generation of nanobots. Holographic display of a person is not quite enough when we talk about Androhome security systems. Nanobots give it a realistic appearance, independence and full adaptation to the situation. Thus, a holographic projection can move things, and hold various objects in its hands without losing any of its credibility. Therefore, the holographic projection is the core of Androhome security systems. This means that the house itself takes the fight against the invaders. It decides in which direction to go, it decides how to disable the opponent, it decides when to call the police. Will it be tying of the burglars, as in this case, or simply closing the intruders in some room in the house, with the combination of discharging harmless opiatic gas, which will knock out the opponent and soothe him until the police come, it’s up to the house to decide. The house, or her humanoid presence, is completely autonomous. It’s able to learn from the opponents, remember their flaws and use it against them. With this perfect mimicry, it’s capable of gaining their trust and forcing them to do everything it wants. It can turn them against each other. What is certain is that it is not programmed to kill. It is unnecessary, because we know that the police would come after them. The others can not hurt the house, i.e. its humanoid presence."

“What will happen to the burglars? We have heard that one of them was dispatched to a mental institution in Toronto. Many of his predecessors have ended in the same way.”

“It is the burglar’s problem. That is the way he experienced the house, or should I say the person who was selected as the humanoid presence in the house. Perhaps there was a subconscious attachment, or the Stockholm syndrome. It has happened before to many of their predecessors who had encountered such systems. Each house with this system has the function of choosing a character or avatar which presents it. This is up to the owner of the house to decide. Specifically, we, my wife and I, have selected the character of our daughter Andrea who was tragically killed two years ago in her apartment, in Toronto, when the burglars crept in while she was sleeping, and then robbed her and killed her.”

“Are you trying to say that, for example, should I have Androhome security system in my house, I would be able to choose a character of an actor, actress, or any other celebrity, and also a character that is a part of my environment or my family?”

“Naturally. As for the celebrities, you would have to get their permission and copyright on the use of their character for private purposes. Many of them have already induced their characters to Androhome security systems, achieving amazing incomes this way. Many of our clients are looking for fresh faces, and there are those who prefer the classics and therefore choose from actors and actresses who were popular at the beginning of the 21st century, or even 20th century. We experienced a problem with it though. While she was alive, our daughter had a remarkable physical resemblance to the actress Hilary Swank, from her younger days, from the beginning of her acting career. When we have chosen our daughter’s character to represent the house, this information has somehow reached Hilary Swank and her agents and attorneys. We have managed to prove that the figure we use for our Androhome security system belongs to our daughter. Anyway, these disagreements are far behind, now we cooperate with Hilary Swank herself.

Translation: David Darko

Text Editor: Jelena Dimitrijevic

Mimikrija

2009-09-04T05:05:00.026+02:00

Prazna kuća u prigradskom naselju, u tišini, jedne noći...

„Vas dvojica! Stanite! Kuda mislite da ste krenuli!?“

Dve senke, jedna manja i druga veća, koje su se kretale hodnikom, zastadoše kao sleđene kraj vrata kuhinje u kojoj je sedela devojka za kuhinjskim stolom, u polumraku. To se čuo njen glas. Njena valovita smeđa kosa se presijavala na slaboj svetlosti koja je dolazila iz predsoblja, i od uličnih svetala koja su se provlačila kroz venecijanere.

„Ko je to?! Mislili smo da je kuća prazna. Gospodin i gospođa Simons su otišli pre pola sata...ko si ti? Otkud ti ovde!? Mislili smo...jesi li ti njihova služavka? Mislili smo da nema nikoga.“, ponavljao je jedan od provalnika.

„Služavka!? Da, vama na usluzi! Momci, urnebesni ste. Nisam, ali poželećete da jesam služavka. Kao što vidite, kuća nije prazna. Ja sam ušla unutra pre vas dvojice...što znači da ćete morati da se povučete i prepustite sav plen meni.“, reče to repetirajući pištolj koji je držala u desnoj šaci.

„Oooo! Polako mala! Nismo mislili ništa loše. Nedeljama motrimo na ovu kuću, ali tebe nismo primetili u okolini. Ko si ti? Jesi li član porodice ili si i ti provalila ovamo kao i mi? Možemo da udružimo snage i podelimo plen. Simonsovi mi deluju...“, rekao je drugi provalnik, nešto krupniji i daleko pribraniji od svog kompanjona.

„Jeste li gluvi?! Rekoh vam da sam provalila ovde baš pre nego što ste vi ušli. A sad...tišina! Ne zezajte se sa mnom! Ova ’mala’ ne deli ništa sa vama. Jasno!? Da vidim šta to imate u rukama! Brzo, bacite sve na pod. Šta!? Imate samo pajsere? Zezate me! Krenuli ste u provalu naoružani pajserima, pajseri jedni. Gde vam je oružje?!“, reče devojka sa podsmehom u glasu dok je istovremeno svojim pištoljem nišanila čas jednog, čas drugog.

„Vidiš, lepo sam ti rekao da ovu kuću zaobiđemo. Ne mogu...ja ne mogu ovo...“, rekao je onaj manji provalnik.

„Tišina! Ti mali! Da, ti. Daj, reci mi kako se zoveš! Šta ti je? Što si se zagrcnuo?“, dreknula je devojka.

„Ed...Edvard.“, rekao je to drhtavim glasom pokušavajući da dođe do daha.

„U redu. Zvaću te Edi. Ti, veliki! Reci mi svoje ime.“, izgovorila je to dosta tiše.

„Lojd. Molim te zovi me Lojd. Mala, a reci nam kako se ti zoveš?“,pitao je Lojd, sada već okuražen.

„Andrea. Eto, samo da me ti ne bi zvao ’mala’. Pa šta vam je momci? Što ste se prepali toliko? Neću vam ja ništa. Samo ćemo se malo igrati.“, dodala je šaljivo Andrea.

„Da li ti je neko ikada rekao da ličiš na Hilari Svenk?“, upitao je Lojd.

„Da, rekli su mi ljudi. Nego...Lojd,...jel' tako beše? Vidiš li onu komodu tamo kraj ulaza u trpezariju? Priđi joj i otvori prvu fioku.“, pokazivala mu je to pištoljem, ali brzim pokretima, kako se ne bi opustio. Dok je prilazio, ona je izvukla još jedan pištolj koji joj je stajao pozadi, uvučen u pojas farmerki koje je imala na sebi. Gore je nosila tesnu majicu i kratku teksas jaknu. Sada je obojicu imala na nišanu.

„Ovu ovde? Na nju misliš?“, rekao je Lojd, iznenađen što vidi dva pištolja.

„Da, na nju. Otvori je! Unutra ćeš naći jedno uže. Donesi ga ovamo!“, govorila nervozno Andrea.

Lojd je izvukao uže, pogledao u Edija, pa u Andreu, ćušnuo onu fioku nazad i vratio se na svoju prvobitnu poziciju i dobacio Andrei uže.

„Sedi Lojde! Edi, dođi ovamo!“, rekla je to ćušnuvši nogom jednu stolicu ka Lojdu.

„Da ti ne radiš za policiju možda?“, pitao je Lojd dok je sedao na stolicu.

„Ne budi smešan. Zašto bih se mučila sada sa vama? Policija bi odavno bila ovde. Edi, veži ga! Uzmi ovo uže i veži skota!“, rekla je Andrea.

„Čekaj! Pa zašto to radiš? Zašto nas ne pustiš da odemo?“, uzviknuo je usplahireno Lojd, dok mu je Edi vezivao ruke pozadi.

„Da odete? Čudno pitanje. Hteli ste da opljačkate kuću koju ja već mesecima vrebam. Nedeljama sam proučavala navike Simonsovih, detaljno sam istražila svaki kutak ove kuće, pronašla sam nacrte na internetu, pronašla sam način da isključim alarme. I šta sad? Ušunjate se vas dvojica i upropastite mi sve. Ne, to se meni ne događa...Veži to jače Edi! Nemoj da se odveže, pucaću u tebe bez razmišljanja. Vidiš Lojd, Edi je moja desna ruka. Ti za sada ostaješ ovde, ako želiš da Edi preživi. Zategni to lepo Edi! Evo ti, uzmi ovu krpu i stavi mu je u usta, pa sve to oblepi ovom lepljivom trakom. Evo ti! Ne želim da ovaj majmun privuče pažnju komšija. Edi, ti i ja idemo sada gore, na sprat. Pokazaću ti gde su sefovi. Šta! Muka ti je? Prestani da cmizdriš Edi. Ako mi se pridružiš, možda te pustim da pobegneš sa mnom.“, govorila je Andrea dok ih je i dalje obojicu držala na nišanu.

„Andrea, molim te...spusti taj pištolj. Izbezumljuješ me! Ja ne podnosim oružje tako dobro. Molim te, pusti mene i Lojda da odemo. Nikome nećemo reći šta se ovde dogodilo. Samo nas pusti da izađemo.“, rekao je Edi.

„Dobro. Evo spustiću jedan pištolj. Lojda smo vezali. Evo...vraćam ga gde je i bio. U moj pojas. Daj Edi, ne budi šmizla! Jel’ me čuješ? Ne budi šmizla! I da hoću da te pustim, ne mogu. Ova kuća je snabdevena najboljim bezbednosnim sistemom. Uspela sam da isključim alarme, ali postoji druga stvar. Svi smo sada u klopci. I ti, i Lojd, a i ja zajedno sa vama. Ti ćeš mi pomoći da izađemo. Svi ulazi, sva vrata, prozori...ništa se ne može otvoriti, a da se ne aktiviraju sekundarni alarmi, do kojih nisam mogla dopreti.“, govorila je Andrea smireno, uputivši mu „pseći pogled“ u kombinaciji sa napućenim usnama.

Edi je zažalio što je uopšte poslušao Lojda da krenu u provalu, zažalio je što je ustao tog jutra, zažalio je što je pokazao Lojdu kuću Simonsovih. Zažalio je što nije krenuo sa Meri. Ona bi uvek znala kako da ga izvuče iz takvih situacija, a činjenica da ona nije sa njim govorila je mnogo o njegovoj situaciji. Meri je ponekad pomagala obojici u provalama i krađama, ali je najviše volela da svoj posao odrađuje solo. Meri je bila Edijeva starija sestra, a Edi je primetio da i Andrea radi sve sama, baš kao i Meri.

„Edi, hajdemo gore. Tamo su im sefovi. Hajde da ih otvorimo, orobimo i da bežimo odavde.“, rekla je Andrea, dodirujući Edijevo rame slobodnom šakom.

Edi je joj je uputio prekoran pogled, ali se brzo setio svog položaja pa je pokušao da izbaci svoju pitomost u prvi plan. Pogledao je u Lojda koji je sedeo mirno, okrenut ka prozoru kuhinje na kome su bili spušteni venecijaneri. Krenuo je gore, a Andrea za njim.

„Znaš Edi, iz priča koje sam čula, Simonsovi su veoma bogati ljudi. Ne očekujem da ćemo u sefovima pronaći puno gotovine. Više očekujem neke dragocenosti.“, rekla je Andrea.

„Ne zanima me! Neka su i sve same zlatne poluge, ne želim da znam za to, za njih, za ovu kuću, za tebe! Jesi li me čula!? Kad odemo odavde, nećemo se više sresti.“, povikao je Edi.

„Da, naravno sve će tako biti. Svako će na svoju stranu, ali ti Edi zaboravljaš da sada ja držim pištolj i da će biti kako ja kažem sve vreme koje budeš proveo sa mnom. To znači da ćeš biti poslušan. Ja ne volim neposlušnu decu“, odgovorila je Andrea.

„Dobro, dobro! Sam mi reci gde su sefovi?“, Edi je već postao nestrpljiv.

„Sefovi! Pa u spavaćoj sobi. Gde bi bili?“, rekla je Andrea.

Prišla je i otvorila vrata spavaće sobe. Naizgled obična soba sa ogromnim ležajem i ogromnim plakarom. Andrea je prišla vratima plakara i otvorila ih. Ušetala je među suknje i haljine gospođe Simons, odbacila jednu hrpu odeće, koja je bila naslagana po bojama na polici. Strgnula je neke vešalice na kojima su takođe bile okačene neke haljine i kaputi. Andrea se pitala šta je to sa starijim ženama. Vole da čuvaju nešto što više nikad neće moći da obuku, tj. da stanu u tu odeću. Baš u tom trenutku, za oko joj je zapao jedan kaputić i rešila je da i njega ponese sa sobom. Ionako nema vremena da obilazi butike.

„Edi, potrebna mi je tvoja pomoć! Zar ne vidiš da se davim u odeći ove matore kokoške? Priđi! Prihvati se posla. Evo ga sef! Tu je i drugi.“, govorila je dok je pokušavala da pomeri višak odeće koji joj je stajao na putu ka sefu. Drugom rukom je i dalje držala Edija na nišanu.

„Edi, znaš šta smo zaboravili? Pajsere. Ostali su dole. Trebaće nam kako bismo uklonili ovaj drveni okvir od plakara koji ometa naš prilaz do brave. Ne brini, znam kombinacije. Otvaranje će biti najlakši deo posla.“, pozvala je Edija. U ruci, ispred sebe je držala jednu vešalicu na kojoj je bio onaj kaputić i pokušavala da vidi kako joj stoji u ogledalu na vratima plakara.

„Mogu da odem dole i donesem pajser.“, rekao je Edi zbunjeno, ali u nadi da će uspeti nekako da se izbavi iz kandži ove mlade žene.

„Da, naravno! Odveži Lojda i povedi ga ovamo da nam pomogne! Edi, pa nisam ja toliko glupa. Da te pustim sada samog i da odvežeš onog balvana. Idemo zajedno dole. Bićemo brzi.“, rekla je to sarkastčno.

Sjurili su se dole. Edijeve oči su se već potpuno navikle na polumrak. Jedna komoda u predsoblju mu je privukla pažnju. Do nje je bila jedna polica sa porodičnim fotografijama. Andrea je uletela u kuhinju i sagnula se da uzme pajser.

„Edvarde, smesta dođi ovamo! Požuri! Nešto nije u redu sa Lojdom. Nešto mu se dogodilo!“, uzviknula je osmotrivši prethodno Lojda koji je sedeo i dalje vezan, ali potpuno nepomičan.

Edi je ušao u kuhinju i prišao Lojdu. Sada se već uplašio. Lojd nije davao nikakve znake prisutnosti. Edi je počeo da skida lepljivu traku kojom mu je oblepio donji deo lica. Izvukao mu je onu krpu iz usta, ali se Lojd ne pomeri.

„Ti bolesna, perverzna kučko! Naterala si me da ubijem druga! Vidiš da se ugušio!“, zavapio je Edi.

„Ne dernjaj mi se ti mala retardirana nakazo! Vidiš da je i dalje živ! Evo, opipaj mu puls!“, uzvratila mu je, dok je rukom opipavala puls na Lojdovom vratu.

„Ovo nije trebalo da se desi, ovo nije trebalo da se desi, ovo nije trebalo da se desi...“, Edi je upao u šok.

„Edi! Edi, slušaj me Edi! Slušaj me bedna protuvo! Kao što vidiš, Lojd je živ, samo je malo katatoničan. Razumeš!? Dok ti i ja završimo ono gore, on će se potpuno oporaviti i moći ćete da odete obojica. Pustiću vas! Jel’ to u redu?“, uzviknula je Andrea vidno uzrujana.

„Ne, neće biti u redu! Od samog početka igraš dvostruku igru. Ti nisi provalila u ovu kuću. Ti u njoj živiš, jel’ tako!? Ti si Andrea Simons...ti si...njihova kćerka! Trebalo je da znam. Video sam vaše porodične fotografije na onoj polici. Kako to ranije nisam primetio? Ako si već htela da igraš tako, zašto ih nisi sklonila?“, Edi je pokazao zube po prvi put te večeri.

„Jesam, priznajem. Ja sam njihova kćerka. Dok ste vi osmatrali kuću, ja sam osmatrala vas. Priznajem, bilo mi je zabavno. Niste me mogli videti. Iz ove kuće nisam izašla već nekoliko godina. Patim od agorafobije. Bilo mi je dosadno pa sam htela da priredim sebi jednu malu predstavicu. A i moji su puni k’o brod. Ne bi im nedostajalo ništa šta god im vi uzeli. A sada Edi...pa imaćemo malu promenu plana. Znaš gde stoji konopac. Idi uzmi ga i sedi ovde. Moraću da vežem i tebe. Hajde, učini to! Šta čekaš!?“, rekla je to hladnog glasa.

Edi je već bio omamljen. Sve ovo mu je izgledalo neverovatno i neočekivano. Prišao je komodi, izvukao prvu fioku i uzeo konopac. Dovukao se mehanički do stolice koju mu je Andrea prinela i seo na nju. Sedeo je sa Lojdove desne strane. Andrea mu je vezivala šake pozadi. Nije progovorila nijednu reč. Kad je završila sa vezivanjem, rekla je da će pozvati policiju koja će ih obojicu uhapsiti. Lojd se već osvestio, ali mu je još uvek sve bilo zamućeno u glavi i pred očima. Andrea je izašla do predsoblja i uzela jednu uramljenu sliku sa police. Vratila se do kuhinje i postavila je na onaj sto za četiri osobe. Izlazeći iz kuhinje upalila je svetlo.

Edi je je video njenu sliku, velikog formata, uramljenu, sa natpisom u donjem uglu i crnim florom sa gornje desne strane. Pisalo je: „Naša voljena kćer, Andrea Simons 2025 – 2054“.

„Patetično, zar ne? Nisu mogli da se sete boljeg natpisa.“, dodala je Andrea koja je stajala iza njih dvojice, naslonjena na vrata kuhinje.

U tom trenutku, Ediju je pozlilo. Glava mu je klonula, a onda je čuo neke glasove, nadolazeću buku koja postajala mutnija. Pomislio je da je verovatno već stigla policija, i da će konačno uhapsiti Lojda i njega.

Sutradan, u dnevnim novinama, izašao je članak sa kratkim intervjuom čiji je naslov bio: „Kuća prošla test“.

„Juče se na poligonu za testiranje bezbednosnih kućnih sistema, još jedna od naših kuća pokazala najsigurnijom i najbezbednijom kada su u pitanju provale i provalnici. Provalnici, Edvard Hejz (23) i Lojd Tejlor (29), uhapšeni su kasno sinoć u jednoj od tih kuća. Poligon za testiranje izgleda kao i svako drugo prigradsko naselje i ispunjeno je toplom porodičnom atmosferom, tako da provalnici nisu posumnjali da se od samog početka neko poigrava sa njima.

Ovaj tandem, od ranije poznat policiji, uhapšen je nakon što je prvobitno onesposobljen u kući. Ovakve kuće će u skorijoj budućnosti biti od velike pomoći policiji. Gospodin Simons, tvorac Androhoum bezbednosnih sistema, živi sa svojom suprugom u oglednoj Androhoum kući, koja je juče bila na meti provalnika. On se nakon hapšenja dvojice provalnika, obratio novinarima. U kratkom intervjuu je rekao sledeće:

„Da li je istina da u Vašoj kući obitava duh vaše preminule kćerke? To je izjava jednog od provalnika...“

„Ne, u našoj kući nema duhova. Ne postoji nikakvo prisustvo natprirodnog, kako je izjavio jedan od provalnika nakon hapšenja. Ono što su oni mogli videti, osetiti, dotaći...to nije bio duh. To je bila holografska projekcija kombinovana sa nanobotima nove generacije. Holografski prikaz neke osobe nije sasvim dovoljan kada govorimo o Androhoum bezbednosnim sistemima. Nanoboti joj daju realističnost, nezavisnost i potpunu prilagođenost situaciji. Na taj način, holografska projekcija može da pomera stvari, drži razne predmete u rukama, a da uopšte ne izgubi ni zrno verodostojnosti. Dakle, holografska projekcija je sama srž Androhoum bezbednosnih sistema. To znači da sama kuća preuzima borbu protiv uljeza. Ona sama odlučuje u kom će pravcu ići, ona odlučuje na koji će način onesposobiti protivnika, ona odlučuje kada će pozvati policiju. Da li će to biti vezivanje, kao u ovom slučaju, ili jednostavno zatvaranje uljeza u neku od prostorija u kući sa kombinacijom ispuštanja bezopasnog gasa, koji će omamiti protivnika i primiriti ga dok ne dođe policija, na kući je da odluči. Kuća, odnosno njen humanoidni prikaz je potpuno autonoman. Ona je sposobna da uči od protivnika, da pamti i da to koristi protiv njih. Ovom savršenom mimikrijom može da ih pridobije i da ih natera da rade sve po njenoj volji. Ona može da ih okrene jedne protiv drugih. Ono što je sigurno, ona nije programirana da ubije. To je nepotrebno, kada se zna da će policija doći po njih. Uljezi ne mogu nauditi kući, tj. njenom humanodinom prikazu.“

„Šta će se dogoditi sa provalnicima? Čuli smo da je jedan od njih otpremljen u duševnu bolnicu, u Torontu. Mnogi njegovi prethodnici su prilikom testiranja ovih sistema završili na isti način.“

„To je već problem provalnika. On je tako doživeo kuću, odnosno ličnost koja je bila izabrana da bude humanoidni prikaz kuće. Verovatno je došlo do podsvesnog vezivanja, odnosno stokholmskog sindroma. To se dešavalo mnogim njihovim prethodnicima koji su dolazili u dodir sa ovakvim sistemima. Svaka kuća sa ovakvim sistemom ima funkciju biranja lika koji će je predstavljati. O tome odlučuje vlasnik kuće. Konkretno, mi, moja supruga i ja, odabrali smo lik naše kćerke Andree koja je tragično stradala pre dve godine u svom stanu, u Torontu, kada su se preko noći unutra uvukli provalnici, opljačkali je i ubili.“

„Hoćete da kažete da bih ja recimo u svojoj kući, ako bih imala Androhoum sistem, mogla da postavim lik nekog glumca, glumice, tj. bilo koje popularne ličnosti, a takođe i ličnosti koje su deo moga okruženja, odnosno moje porodice?“

„Naravno. Što se tiče poznatih ličnosti, morali biste da dobijete njihovu saglasnost i autorska prava o korišćenju njihovog lika u privatne svrhe. Mnogi od njih to već rade, odnosno posuđuju svoje likove Androhoum sistemima, i ostvaruju izuzetne prihode na taj način. Mnogi naši klijenti traže novopečene glumce, glumice, a ima i onih koji vole klasiku, pa se odlučuju za glumce i glumice koji su bili popularni na početku 21. veka, pa i za one iz 20. veka. Mi smo imali jedan mali problem baš sa tim u vezi. Dok je bila živa, naša kćerka je imala je neverovatne fizičke sličnosti sa glumicom Hilari Svenk iz mlađih dana, odnosno sa početka njene glumačke karijere. Kada smo izabrali lik naše kćeri za našu kuću, ta vest je nekako stigla do Hilari Svenk i njenih agenata i advokata. Uspeli smo da dokažemo da lik koji koristimo za naš Androhoum sistem pripada našoj kćeri. Te nesuglasice su iza nas, a mi smo ostvarili saradnju i sa samom Hilari Svenk.“

Déjà vu

2009-08-29T01:20:00.029+02:00

Gegala se ulicom, trudeći se da požuri i stigne što pre do svog stana. Nosila je u rukama dve papirne kese pune namirnica koje je kupila u bakalnici, dve ulice niže. Nije imala dovoljno novca za taksi, a ionako je više volela da šetnjom razbije monotoniju predvečerja.

Oliv Kranc je živela sama. Deca su odavno otišla svojim putem, a njen muž, doktor Frenk Kranc je preminuo. Prošlo je već osam godina od njegove smrti. Ona je zašla duboko u sedmu deceniju svog života i kako su dani odmicali, pretvarajući se u mesece, a meseci u godine, svakodnevno je sebi postavljala pitanja o starenju: „Da li je sve trebalo da bude tako? Koliko ću još živeti? Hoće li biti nekoga pored mene kada budem umirala?“ Sva ta pitanja bez tačnih odgovora su se svakodnevno nizala u njenoj glavi. Sve što je radila, vremenom je postajalo kliše. Svi ti starački problemi, uključujući i Alchajmera, predstavljali su za nju nešto otrcano i već viđeno. Što se tiče Alchajmera, primetila je njegovo prisustvo, ali se ipak nadala da je neće poptuno pridobiti kao što se to desilo nekim njenim prijateljicama koje su odavno smeštene u staračke domove.

Dok je prilazila svom stanu, ispred jednog ulaza u zgradu sedela je grupa mladih – četiri devojke i tri momka. Svi su bili afroameričkog porekla. Jedna od tih devojaka joj je poželela dobro veče. Godpođa Kranc joj je odgovorila, nasmešila se i klimnula glavom. Prišla je svom ulazu. Mlađi bračni par je upravo izlazio napolje. Najverovatnije su krenuli u bioskop ili na večeru. Čovek je već sišao dole stepeništem, dok je njegova žena ostala na ulaznim vratima pridržavajući ih kako bi gospođa Kranc ušla unutra. Gospođa Kranc joj se nasmešila i zahvalila. Žena se takođe nasmešila i krenula dole ka svom mužu koji joj je na svom ručnom satu pokazivao da već kasne. Ona mu je uputila prekorni pogled, praćen prevrtanjem očiju i ušla u taksi koji ih je već čekao.

Gospođa Kranc je stigla stepeništem do svojih vrata jer je lift bio u kvaru. Živela je na petom spratu. Popeti se u njenim godinama na peti sprat bilo je ravno usponu na planinu, ovog puta sa dodatnim teretom – sa bakalukom u rukama. U desnoj ruci je nosila manju i lakšu papirnu kesu punu povrća iz piljarnice. U levoj ruci je nosila nešto veću kesu, u kojoj su bile ostale svakodnevne namirnice, poput hleba, mleka, jaja i ko zna još čega. Crna damska tašnica koju je uvek nosila, stajala joj je zaglavljena pod pazuhom desne ruke. Zastala je ispred svojih vrata i spustila kesu iz leve ruke na pod pored sebe. Svojom drhtavom rukom je započela pretragu za ključem po džepovima sivog mantila koji je nosila već godinama. Trudila se da ga nađe, no ključ nije bio tu. Shvatila je da je to pokazatelj da je Alchajmer prati u stopu i pokušava da je obmane svojim trikovima. Spustila je kesu iz desne ruke na pod. Uzela je svoju tašnicu koju je do tada držala pod pazuhom. Odšnirala ju je i odmah našla ključ u prvoj pregradi, a onda se i setila trenutka dok je ključ ubacivala u tašnicu pre nego što je krenula u kupovinu. Jedan za nju, nula za Alchajmera. Otključala je vrata, pogledala levo, pa desno, podigla kese sa poda i ušla, zatvorivši za sobom vrata.

Uključila je svetlo i uputila se desno prema kuhinji gde je već bila uključena jedna neonska lampa iznad frižidera. Spustila je stvari na pult i otvorila frižider kako bi uzela flašicu vode. Sa flašicom u ruci se zaputila u dnevnu sobu koja je bila povezana vratima sa kuhinjom i trpezarijom, a u dnevnu sobu se inače moglo ući odmah iz predsoblja. Prošla je kraj ogromnih prozora koji su gledali na ulicu kojom je došla. Koračajući lagano ka fotelji polako je otkopčavala dugmad na svom sivom mantilu, skinula ga i prebacila ga preko dvoseda. Uključila je televizor. Odvrnula je zatvarač sa flašice i sipala vodu u čašu koja je već bila na malom staklenom stočiću ispred fotelje. Otpila je par gutljaja i vratila čašu na stočić. Sela je u fotelju i počela da menja TV kanale, kako bi našla nešto zanimljivo za gledanje. Zaustavila se na jednom kanalu gde je upravo počeo neki film. Bio je to još jedan od britanskih filmova, rađenih u stilu brojnih romana Agate Kristi. No, ovaj je filmimao nekog drugog autora u potpisu. Bilo je to delo nekog nepoznatog pisca. Na uvodnoj špici su se nizala razna imena, poznata i ona manje poznata. U glavnoj ženskoj ulozi bila je izvesna Luiz Bakster.

Uključite plejer i nastavite sa čitanjem.

Oliv je ustala i prišla prozoru. Htela je da baci pogled na ulicu, dok špica ne prođe. Dole levo, na uglu preko ulice, stajala je lokalna prostitutka u nadi da će neko zastati i osmotriti je, a u najboljem slučaju pozvati sa sobom. Kratka suknjica od nekakve sintetike presijavala se pod narandžastom svetlošću. U tom trenutku, auto koji je dolazio iz susedne ulice, napravi zaokret na raskrsnici i proklizavajući na mokrom asfaltu polete pravo ka ulazu u zgradu u kojoj živi Oliv. Ona prostitutka, na prvi pogled uplašena, dozivajući panično u pomoć potrča ka autu, ali u trenutku nepažnje i nju udari auto koji je naišao iz drugog smera. U jednom trenutku začuo se nekakav pucanj, ali Oliv nije znala šta je to puklo. Mladići i devojke koji su sedeli u blizini na stepeništu, potrčali su preko ulice i utrčali u obližnju zgradu. Stanari njene i susednih zgrada su istrčavali dole kako bi videli šta se dogodilo. Neki su silazili požarnim stepenicama, a neki su takođe stajali kraj svojih prozora koje su otvorili kako bi imali bolji pogled na taj krkljanac. Pojavile su se i ekipe hitne pomoći, tu se stvorila i jedna policijska patrola koja je očigledno bila u poteri za onim zlosrećnim autom. A onda je Oliv čula nekoga kako trči gore, požarnim stepenicama koje su bile baš ispred njenog prozora. Videla je dve osobe u tamnim odelima kako se penju gore. Ubrzo je jedna od njih pokucala na njen prozor.

Oliv je stajala ispred svojih ulaznih vrata. U rukama su joj bile dve papirne kese pune namirnica i raznog zeleniša. Pokušavala je da pronađe ključ od ulaznih vrata u džepu svog sivog mantila. Spustila je kesu iz leve ruke na pod ispred ulaznih vrata, kako bi sebi olakšala potragu za ključem. Njega nije bilo u džepovima. Spustila je i papirnu kesu iz desne ruke na pod ispred ulaznih vrata. Otvorila je svoju malenu, damsku tašnicu, koja joj je bila okačena na desnom ramenu. Kao što je i očekivala, ali ipak sa malo zebnje, ključ je ipak bio u njoj. Pomislila je na „deja vu“ efekat, ali kada neko živi sam često ima takav utisak, posebno ako živi svaki novi dan na isti način kao i prethodni. „Deja vu“ je počeo da joj se događa češće nakon što je postala udovica, ali ovo veče je nadmašilo sve te prethodne dane i večeri. Imala je utisak da se sve neprestano ponavlja i da je jedino ona svesna toga. Sada je ukapirala da neće biti tako lako odupreti se Alchajmeru. To se on na kvarno poigrava sa njom. Otključala je vrata, podigla je kese, pogledala levo, pa desno i ušla unutra. Vrata su se lagano zatvorila za njom.

Uključila je svetlo u predsoblju i krenula je desno prema kuhinji gde je već bila uključena jedna neonska lampa nad frižiderom. Spustila je one dve kese na pult kraj sudopere i otvorila frižider kako bi uzela flašicu hladne vode. Svetlost iz frižidera se razlila po kuhinjskim zidovima. Zaputila se u dnevnu sobu sa flašicom u ruci. Dnevna soba je bila vratima povezana sa kuhinjom i trpezarijom, i naravno sa predsobljem spreda. Prošla je kraj masivnih prozora koji su gledali na ulicu kojom je upravo došla. Otkopčala je dugmad na svom sivom mantilu, skinula ga i prebacila ga preko dvoseda. Uključila je televizor. Odvrnula je zatvarač sa flašice i sipala vodu u čašu koja je već bila na malom staklenom stočiću između fotelje i televizora. Otpila je par gutljaja i vratila čašu na stočić. Sela je u fotelju i krenula da menja TV kanale, kako bi našla nešto zanimljivo za gledanje. Na jednom kanalu je upravo počeo film. Bio je to još jedan od britanskih filmova koji je ličio na filmove koji su snimljeni po romanima Agate Kristi. Ovaj film definitivno nije rađen po bilo kom od njenih romana. Bilo je to delo nekog manje poznatoig pisca. Na uvodnoj špici su se nizala razna imena, poznata i ona manje poznata. U filmu igra izvesna Luiz Bakster, i to u glavnoj ženskoj ulozi.

Na samom početku filma prikazano je ogromno imanje nekog buržuja čije je ime bilo Džon Ekrojd. Sam uvod je snimljen tako da gledalac stiče utisak kao da šeta po imanju Ekrojdovih. Posluga žuri da sve dovede u red, pre nego što se pojave zvanice koje je Džonova supruga, Meredit Ekrojd, pozvala na piknik tog vikenda. Svuda se mogu videti sluškinje kako žure da pripreme stolnjake, onda kuvarice koje pripremaju korpe sa hranom, pa radnici u dvorištu koji šišaju živice i doteruju travnjake, zatim uvek smrknuti batleri koji obavljaju poslednje pripreme u ogromnoj kući gde je planiran i večernji koktel. Inače, sve se dešava na samom jugu Engleske, u blizini male varošice Šaford, krajem leta 1929. godine.

Oliv ustaje i prilazi prozoru. Želi da baci pogled na ulicu, jer je shvata da je taj film već gledala ranije. Iznenada, auto koji je naišao preko raskrsnice udara u jedno od stepeništa njene zgrade. Prostitutka, koja je stajala na drugoj strani ulice se uplašila i potrčala ka autu, ali je nju u trenutku nepažnje udario drugi auto koji je išao iz drugog smera. Odjednom, pucanj zapara uši. Mladići i devojke koji su sedeli u blizini na stepeništu, potrčali su preko ulice i utrčali u susednuzgradu. Svuda je nastao metež. Oliv je čula korake po hodnicima svoje zgrade. Stanari su istrčavali dole kako bi videli šta se dogodilo. A onda je Oliv čula i nekoga kako trči požarnim stepenicama koje su bile baš ispred njenog prozora. Videla je dve osobe u tamnim jaknama kako se penju gore. Ubrzo je jedna od tih osoba pokucala na njen prozor. Na ulici su se pojavile ekipe zadužene za zbrinjavanje povređenih, gašenje požara, uključujući i policiju.

Nakon što je konačno ušla unutra, Oliv je uključila je svetlo u predsoblju. Krenula je desno prema kuhinji gde je već bila uključena jedna neonska lampa nad frižiderom. Spustila je one dve kese na pult kraj sudopere i otvorila frižider kako bi uzela flašicu hladne vode. Zaputila se u dnevnu sobu sa flašicom u ruci. Dnevna soba je bila povezana vratima sa kuhinjom i trpezarijom, i naravno spreda sa predsobljem. Prošla je kraj velikih prozora koji su gledali na ulicu kojom je upravo stigla. Dok je koračala ka fotelji polako je otkopčavala dugmad na svom sivom mantilu, skinula ga i prebacila ga preko dvoseda. Uključila je televizor. Odvrnula je zatvarač sa flašice i sipala vodu u čašu koja je već bila na malom staklenom stočiću između fotelje i televizora. Otpila je par gutljaja i vratila čašu na stočić. Sela je u fotelju i krenula da menja TV kanale, ne bi li naišla na neku zanimljivu emisiju ili film. Na jednom kanalu je upravo počeo film i to film koji je već gledala više puta. Bio je to još jedan od britanskih filmova koji je ličio na filmove koji su snimljeni po romanima Agate Kristi. Bilo je to ipak delo nekog manje poznatoig pisca. Na uvodnoj špici su se nizala manje – više poznata imena. U glavnoj ulozi, Luiz Bakster, glumica koja je tokom osamdesetih godina dvadesetog veka bila na vrhuncu popularnosti.

Oliv je ustala i prišla prozoru. Primetila je da na podu pored prozora postoji označeno polje „X“. Stala je na njega. Sada je već bila sigurna da se neko ili nešto poigrava sa njom i njenim pamćenjem. Uopšte nije mogla da se priseti kako je to „X“ dospelo tamo.

A radnja u filmu je već odmakla. Neka žena je nepomično stajala kraj malog jezerceta i pogledom peglala nabore koje je povetarac pravio na površini vode. Bio je to jedan od onih tipičnih britanskih dana, kada se ne zna hoće li pasti kiša, ili će se iz tmurnih oblaka pojaviti sunce. Tišinu je neprestano remetila škripa suve i zalomljene grane u vrbaku sa druge strane jezerceta. Na drugoj grani je stajao detlić, koji je toj škripi umerenim udarcima kljunom davao nekakav nepravilan ritam. Povremeno bi se i oglasila koja vrana skrivena u gustim krošnjama, a jato vrabaca je veselo obletalo oko njih dajući celoj toj slici nešto optimističnije tonove.

„Izvinite, šta Vi radite ovde?“, upitala je devojka koja se odjednom pojavila iza leđe one žene.

„Ja…izvinite, nisam Vas ni primetila. Posmatrala sam ovo predivno jezerce i ono drveće preko. Ovakav prizor se mora naslikati…ovakvu harmoniju sa nebom još nigde nisam videla. Žao mi je što nisam ponela platno i boje sa sobom.“, odgovorila je žena, koja je na sebi imala dugu haljinu bež boje. Svoj šeširić je skinula i držala ga u ruci.

„Da li znate da ste upali na privatni posed? Ovo jezerce, kao i sve oko njega, pripada gospodinu Bentliju.“, rekla je to nekako hladnokrvno ona devojka u lepršavoj beloj haljini, krojenoj po poslednjoj modi. Ona je nosila svoj okrugli šeširić na glavi.

„Zaista!? Izvinite, ali ja to nisam znala. Vidite ja sam gost Ekrojdovih. Mislila sam da i ovo pripada njima. Šetala sam onim putem i videla ovaj predivan prizor. Toga u Londonu nema…da se predstavim, moje ime je Kerol.“, rekla je to pružajući ruku.

„Ja sam Širli. Drago mi je. I ja sam njihova gošća. Što se tiče ovoga, moje je bilo samo da Vam kažem. Znate, gospodin Bentli ne voli uljeze na svom imanju, a obično svi opčinjeni prirodom vole da dođu ovde i posmatraju ovo.“, odgovorila je prušajući svoju hladnu ruku.

„Hvala Vam na upozorenju. Imaću to na umu. Nadam se da ćemo se videti večeras na koktelu.“, rekla je Kerol.

„Na žalost, ja odlazim za dva sata. Krenula sam u kratku šetnju kako bih povratila snagu koja mi je potrebna za putovanje. Nadam se da će biti drugih prilika. Moj Vam je savet da se što pre vratite istim onim putem kojim ste došli. Izađite tamo gore na vrh brežuljka, do ostataka one drvene ograde.“, reče Širli, udaljavajući se ka starom drumu koji je vodio prema drugom kraju imanja Ekrojdovih.

„Znači, onamo gore, od onog raskršća ne smem da prelazim ovamo? Čak ni pored puta?“, upitala je Kerol.

„Čak ni tu. Nipošto! Gospodinu Bentliju pripadaju ovo jezerce i onaj lug sa druge strane, kao i ova livada u kojoj vi sada stojite. Sad stvarno moram da idem. Doviđenja!“, objašnjaval je Širli, gestikulirajući rukama a potom se okrenula i otišla gore ka vrhu brežuljka. Zamakla je iza žbunja kraj puta i nestala u drvoredima jablanova koji su se nadnosili nad imanjem Ekrojdovih.

Oliv je i dalje stajala kraj prozora i sve se ponovilo nepogrešivo tačno. Onako kako se desilo više puta te večeri. Auto – prostitutka – auto – pucanj – metež. Već je počelo da iritira to neprestano ponavljanje događaja i prizora. Poželela je da iskoči iz svoje kože i započne novi život, ako je to ikako moguće u njenim godinama. Sve joj se smučilo. Opet su se pojavile one dve osobe kraj njenog prozora. Jedna je pokucala, druga je mahala dole i pokušavala da dozove nekoga. Dole je bilo puno ljudi, svi su nekuda jurili. Oliv je otvorila prozor.

„Gospođice Bakster, moraćemo da ponovimo ovu scenu još jednom, ali od trenutka kad dolazite do prozora. Režiser je jako zadovoljan, ali zbog krana i tih snimaka iz vazduha jako je bitno da imamo jedan kontinuitet. Emili će Vam ponovo popraviti šminku. Inače, zamenili smo kaskadera koji glumi prostitutku. Ovaj se baš gadno povredio i…“, objašnjavala je asistentkinja režije, dok je nešto zapisivala u karton koji je držala.

Luiz Bakster je već utrnula slušajući sve te istovetne informacije. Cela ekipa je već bila spremna za sledeću klapu. Dole na ulici je sve bilo besprekorno raščišćeno i na svome mestu, baš onako kako je i bilo pre nego što se desila sva ta gungula. Druga devojka, Emili, koja je stajala kraj asistentkinje, držala je u ruci četkicu i nešto šminke kako bi dodala malo senke na lice Luiz Bekstor. Jedan od momaka iz ekipe je ušao unutra i isključio onaj film, baš kod scene kad policija izvlači utopljenicu iz onog jezerceta gospodina Bentlija. Bila je to Kerol. Dok su joj popravljali šminku, Luiz Bakster se setila te uloge koju je odigrala pre više od dvadeset godina. I sada, dosta starija, zavidela je sebi mlađoj. Taj stari film joj je doneo slavu i uspon u karijeri. Sada je dobijala samo uloge karakternih likova. Jureći za karijerom, ostala je sama uskačući u živote drugih. Život koji je vodila Oliv Kranc bio joj je dosta blizak. Obe su bile usamljene, samo što je Oliv sve to imala pa izgubila na neki način, a ona, Luiz, nije se ni trudila da to stekne. Znala je da će celo snimanje proći u frustracijama onog trenutka kad je prihvatila da bude Oliv Kranc, ali je Luiz pre svega bila hrabra.

Nakon što se sve vratilo u normalu, Oliv je ponovo sela u fotelju. Uključila je televizor i onaj skriveni DVD plejer u kome je bio disk sa njenim filmom i još nekim programima, kao simulacija promene TV kanala. Posle nekoliko trenutaka, dole na ulici, tj. na setu, začula se škripa kočnica.

Profil

2009-08-29T00:32:00.008+02:00

Toma je prišao prozoru kako bi bolje osmotrio ulicu, ali tamo nije bilo nikog, ili je njegov prozor bio suviše prljav da bi se kroz njega moglo išta videti. Odlučio je da malo prošeta i krenuo ka izlaznim vratima. Danima nije izlazio iz svoje sobe u kojoj se miris memle potpuno odomaćio. Otvorio je vrata, izašao, zaključao ih i spustio se dole polukružnim, uskim stepeništem koje je napravljeno za ljude malih stopala.

Izašao je iz zgrade i u istom trenutku je začuo neke pozive i viku. U početku se nije obazirao, ali onda su pozivi, praćeni dobacivanjem, postali još jači.

„Tomo! Stani, sačekaj nas malo. A vidi ti njega! Zaboravio nas čovek.“, čulo se nečije dovikivanje sa druge strane ulice.

PAUSE

Niko nije ni slutio da će čovečanstvo biti poraženo na takav način i to na sopstvenom terenu. Ono što se moglo videti u filmovima naučne fantastike na isteku dvadesetog i na početku dvadesetprvog veka, postalo je zbilja u bliskoj budućnosti, budućnosti koja se krije tu, odmah iza ugla.

Čovek, snalažljivo biće i lovac, neko ko je uspeo da opstane i preživi sve teškoće kroz koje je ljudska vrsta prolazila i postane dominantan na celoj planeti, upao je u sopstvenu stupicu. Uvek zavistan od prirode, ali sklon da je prilagođava sebi, mislio je da isto tako može prilagoditi sebi nešto što je i sam stvorio. Nesvestan svojih postupaka, upustio se u igru koja će doneti preokret njemu na štetu i promeniti svet kakav poznajemo.

Želja za istraživanjem i radoznalost koja je krasila onog prvobitnog čoveka, polako je iščezavala. Danas je, eto, dovoljno sesti u fotelju i odatle obaviti kupovinu, završiti sve poslove, popričati sa prijateljima, bilo onim blizu ili sa onima koji su davno otišli iz zemlje. Kompjuteri, ti mali prozori ka svetu većini su postali sve ono što je bitno u životu.

Poplava socijalnih mreža na internetu učinila je da šarenoliki svet postane uniformisan, naravno plavom bojom kao i svi poslušni radnici. Sajtovi poput Majspejsa i Fejsbuka, doneli su ljudima nešto novo, potpuno nov način komunikacije, brz i jedinstven u svemu, sa puno jeftine zabave, glupih kvizova i dosadnih aplikacija. I dok su svi polako prelazili sa Majspejsa na Fejsbuk, stvorena je kritična tačka.

Jednostavno, preko noći, svi ljudi su zarobljeni u sajberspejsu, a sajberspejs je svojim hladnim, virtuelnim stopalom zakoračio u realnost. Na ulicama više nije bilo ljudi, već su se tuda šetali njihovi profili sa raznoraznih socijalnih mreža, njihovi blogovi i skup svega onoga što je činilo jednu osobu na internetu. Njihovi profili su izgledali kao holografske projekcije snepšotova radne površine monitora i lebdeli su nad površinom zemlje na visini nešto većoj od jednog metra.

PLAY

„Ko ste vi?“, zastao je Tomin Fejsbuk profil kako bi bolje osmotrio dva Majspejs profila koja su mu se približavala prelazeći ulicu.

Kada su prišli bliže shvatio je da su to njegovi, sada već napušteni profili sa Majspejsa. Onaj sa leve strane, sa zatamnjenim lejautom, bio je skroz popunjen, sa puno prijatelja i komentara, koji su se neprestano rolovali gore – dole. Sa leve strane je stajala neka stara, skenirana Tomina fotografija. Drugi Majspejs profil nije bio te sreće. Nije imao čak ni sliku, a pisalo je na vrhu, umesto punog imena i prezimena, samo „Toma“. Nije imao nikakav lejaut i od prijatelja je imao samo onog jednog, automatskog, osnivača Majspejsa, Toma Andersona.

„O, pogledaj ko nam se to obradovao što nas vidi! A da, ti i ne možeš da vidiš.“, reče zlovoljno onaj profil sa leve strane onom svom suparniku bez slike.

„Jao, ja sam potpuno zaboravio na Vas. Na njega naročito. Ne sećam se kada sam ga uopšte napravio.“, reče Fejsbuk Toma.

„Haos!“, uzviknu onaj Tomin Majspejs profil bez slike.

„Haos! Jel čuješ ti njega!? Izluđuje me. Od svih reči, morao je da izabere baš ovu. Da li znaš koliko puta dnevno moram da slušam jednu te istu reč od njega? Ne znaš, nikada nećeš ni znati. Dodelio si mi slepog kompanjona. Što mu barem nisi stavio neku sliku, da čovek vidi nešto? Ovako stalno moram da ga vodim sa sobom i da brinem o njemu. Ponaša se kao neka slepa dileja sa Turetovim sindromom.“, uzviknuo je Tomin podivljali Majspejs profil.

„Ja…ja zaista ne mogu da se setim kada sam ga napravio. Sigurno je bila neka greška. A žao mi je voleo bih da mogu nekako da pomognem. Kapiram da ovako bagovit ne služi ničemu i nikome.“, rekao je Fejsbuk Toma.

„Čuj njega! Žao mu je. Pa što bi tebe bilo briga, ha?! Vidim, nabacio si tu neke nove profi fotke, izgledaš sav kao da si ispao iz nekog crtanog filma. Prepun si nekih aplikacija, koje su, uzgred morale da se pojave i kod nas na Majspejsu. Čista dosada, ako mene pitaš. A vidim da tebi nije dosadno. Pun ti je Zid nekih istrošenih kvizova. Čekaj da vidim ovaj ’Koja si baba? Nadžak baba ili obična bakuta.’,pa ’Koja si velika ličnost bio u prošlom životu?’ Zaista, ovo mi nije bilo potrebno da vidim. Već mi je muka. Da umem, povratio bih ovde na ulici.“, rekao je zlovoljni, zatamnjeni Tomin Majspejs profil.

„Haos!“, uzviknuo je opet onaj drugi bez slike.

Na ulicama, više nije bilo saobraćaja, jer više nije bilo nikoga da upravlja automobilima. Svuda je vrvelo od lebdećih Fejsbuk, ali i ostalih manje – više poznatih profila. Na trotoarima je umesto trafika i kioska brze hrane stajalo mnoštvo štandova i pultova na kojima su neki Fejsbuk profili nudili razne aplikacije, ali i kvizove. Pored svih tih profila, prostor je bio ispunjen raznim lebdećim pisamcima, šakama za bockanje, zahtevima za prijateljstvo, pozivima za aplikacije, grupe i fan stranice, i naravno, raznim obaveštenjima. Sve se to vrzmalo po vazduhu, proizvodeđi dodatnu konfuziju u celoj toj zbrci. Bilo je i onih koji su bežali od zahteva za prijateljstvo, ali bilo je i nevidljivih profila. Oni su nesmetano krstarili ulicama i njih su mogli videti samo prijatelji. Bilo je i onih koji su sa oduševljenjem prihvatali sve aplikacije i rešavali sve kvizove, a bilo je i ovih drugi, rezigniranih i nezadovoljnih koji su sve to odbijali, tj. ignorisali.

Na svakom ćošku bio je postavljen po jedan Jutjub pult, gde su se neprestano emitovali razni muzički spotovi i video klipovi raznovrsnog sadržaja. Pored svakog pulta stajali su Fejsbuk, ali i ostali profili koji su uzimali, bilo linkove, bilo embedovane html kodove za sebe. A bilo je i onih koji su samo postavljali svoje komentare ispod tih videa.

Šaka sa isturenim kažiprstom je stigla do Tome Fejsbuka i prikačila se na njegov profil. Neko ga je „bocnuo“. Bila je to njegova bivša devojka Ana, tj. njen profil koji je stajao sa druge strane ulice, baš pored pored pulta gde su stajale poređane aplikacije tipa: „Pošalji medu!, Pošalji cvet!, Šta misliš o svom prijatelju?“. Ana Fejsbuk je upravo uzela jedan kviz koji se jednostavno samo pojavio u vazduhu. Glasio je: „Koja si ti pevačica?“. Ono što je uplašilo Tomu Fejsbuka, bila je konstantacija da Ana nema samo jedan profil na Fejsbuku, već čitavih 14, plus jedan blog na Blogspotu. Ona je obrisala svoje Majspejs profile i uvek se kretala u društvu svih svojih Fejsbuk profila i svog bloga. Na nekim od svojih profila se pojavljivala lično ona, a neke je kreirala predstavljajući se kao više poznatih ličnosti čije je slike koristila. Volela je da se igra sa lakovernim fanovima.

Nakon što je Toma Fejsbuk bocnuo Anu, šaka sa izvučenim kažiprstom se odvojila od njegovog profila i krenula preko ulice gde se prikačila na Anin profil. Primivši bockanje, Ana se okrenula i sa buljukom svojih profila krenula ka Tomi.

„Brate, ko ti je ova?“, pitao je Tomin Majspejs profil.

„To je Ana. Moja bivša devojka.“, odgovorio je Toma Fejsbuk.

„Vidi ti to! On i devojku promenio, a ja to nisam znao. Da je bila sa mnom i dalje bismo bili zajedno. Na ovoj mojoj fotografiji si još uvek nabildovan. Nekada si bio magnet za devojke, a sada na tom Fejsbuku izgledaš tromo i sav si se nekako naduo.“, odgovorio je Toma Majspejs.

„Pa gde si ti Tomo? Sto godina se nismo videli. Šta se dešava sa tobom čoveče? Gde si ti?“, rekla je Ana Fejsbuk dok mu je prilazila. Njeni ostali profili su takođe prišli i poređali se oko Tome Fejsbuka i njegovih Majspejs profila.

„Haos!“, uzviknuo je opet onaj bledunjavi Tomin Majspejs profil.

(nastaviće se)

Divljina Tri sestre

2009-08-28T20:27:00.011+02:00

Moj prvi blog ovde…

Bio bi red da postavim nešto na čemu radim već duže vreme. Počelo je kao priča, onda su nastale dve, pa više njih, a onda sam shvatio da od toga može da se napravi roman, odnosno SF roman. Nisam siguran kada će taj roman ugledati svetlost dana i pojaviti se ukoričen na nekoj od polica gradskih knjižara, ali zato želim da ovde podelim jedan njegov deo sa svima ostalima.

Priča koju sam izabrao zove se “Divljina Tri sestre”. Jedna je od starijih priča i nastala je odjednom, pod jakim naletom inspiracije, što mi se ređe dešava. E i ovo…

Pre nego što pređem na stvar moram da podelim i jednu zanimljivost sa vama. Kada sam birao lokaciju, Oregon mi je izgledao kao prava destinacija. Ne znam zašto ako me pitate, jednostavno - Oregon. Pronašao sam neke mape Oregona i pogledao koje šume imaju tamo, u toj državi. Izabrao sam Vilamet šumu. A onda su se pojavile i tri sestre, kao glavni likovi u priči. One su preuzete iz grčke mitologije. Priča je već nastala, odnosno njena srž. Sa željom da celu tu lokaciju podrobnije ispitam, uključio sam Google Earth i rešio da još jednom pročešljam to područje. Mom zaprepašećenju nije bilo kraja kada sam otkrio da je Vilamet šuma (koja je nacionalni park), samo jedan deo divljine koja se zove ”Tri sestre”. Tada sam shvatio da tri sestre zaista moraju biti tu.

Divljina Tri sestre

Oregon, Vilamet šuma

druga polovina 30. veka

Alekta je obrisala krv sa svog levog obraza, izvukla još jednu strelu iz tobolca i nanišanila jednog od volvoka koji joj se približavao sa bočne strane. Njene sestre, Tisifona i Megajra, pomogle su joj da satera volvoke u jarugu iz koje je postojao samo jedan izlaz – dole pored Alekte. Tisifona je stajala sa gornje leve strane jaruge sa lukom i strelom spremnom za ispaljivanje. Iza Tisifone je bilo nešto malo sasušenog šipražja, dok se preko jaruge, iza Megajre, koja je takođe strelom nišanila volvoke, prostirala nekadašnja Vilamet šuma u kojoj su one stanovale.

Volvoci su jake životinje, ogromni psi–vuci koji su nastali jako davno, kao pokušaj da se ove dve nekadašnje istorodne, a prirodno rastavljene vrste ponovo stope u jednu. Osim što su u genetskom eksperimentu korišćeni geni pasa i vukova, ubačeni su i neki drugi geni, geni iz porodice mačaka. Zato su i volvoci bili tako ogromni. Jer se u njima krila čvrstina i veličina lavova, rešenost tigrova i okretnost geparda. Gotovo svi volvoci su imali svetlosmeđe, skoro riđe krzno sa crvenkastim nijansama. Njihova visina kretala se od jednog metra do 1,70 m, a bilo je i onih reprezentativnih primeraka. Iako su bili ogromni, plašili su se Alekte i njenih sestara. Nekako su znali da njima trima ne mogu nauditi. One su uspele ovoga puta da sateraju četiri volvoka u zamku. A bio im je potreban samo jedan.

Alekta je čekala nekoliko trenutaka kako bi procenila koji od volvoka je najveći i najzdraviji kako bi imale dovoljno hrane za narednih par dana. Za razliku od zveri, one su uvek tražile ono najbolje u čoporu. Zmije sa njihovih glava su nervozno siktale, međusobno se ujedajući. To je najviše plašilo volvoke. Njihovo siktanje im je ledilo krv čineći ih suviše nervoznim da stoje mirno. Ovako sabijeni u ćošak i oni su počeli da napadaju jedan drugog.

„Požuri! Ustreli jednog od njih dok se nisu povredili.“, dobacila je Megajra.

„Da. Zašto ti je potrebno toliko?! Nemamo vremena za sažaljenje.“, dodala je Tisifona sa nekom jetkošću u glasu.

„Upamtite da je ovo moj ulov i da ja ispaljujem strele kada ja hoću!“, odbrusila im je ljutito Alekta spremna da ispali strelu.

„Ako još budeš čekala, ja ću ispaliti strelu! Nemamo vremena! Mogu da se pojave hoverinzi!“, uzviknula je Megajra.

„Kad smo već kod hoveringa, pogledaj iza sebe!“, uzviknula je Tisifona

Alekta je pogledala iza Megajre i videla jednog hoveringa kako im se približava kroz suve krošnje drveća trudeći se da se sakrije u potpuno ogolelom granju. Volvoci su videli da je nešto odvuklo pažnju Alekti. Oprezno su se zaputili prema njoj kako bi se provukli, ali im zmije nisu davale mira. Alekta je podigla luk i konačno je odapela strelu u hoveringa. Megajra je ispalila svoju strelu u volvoka koji se najviše približio Alekti. Hovering je počeo da se okreće oko svoje ose, vrludajući i udarajući u grane osušenog drveća, a onda je propao dole. Alekta se prenula i jako brzo izvukla još jednu strelu iz svog tobolca kako bi dovršila ranjenog volvoka. Njena strela ga je pogodila u vrat. Volvok se stropštao na zemlju uz riku izmešanu cviljenjem i skičanjem koje je nadjačavalo urlikanje preživelih volvoka. Alekta se sklonila u stranu kako bi propustila ostale volvoke da odu. Još uvek preplašeni, oklevali su da krenu i da ostave jednog od svojih, ali su Megajra i Tisifona krenule ka dnu jaruge i zmije su zaskičale još jače. Volvoci su poslušno krenuli i istrčali iz jaruge.

Bila je to još jedna zora 2973. godine. Sestre su volele da love rano, da iznenađuju svoj plen, ali nisu znale koja je godina, niti ih je to interesovalo.

Oregon, Judžin

septembar 2012. godine

Vožnja autom od grada Judžina do Piks Kuka ne traje dugo, ima tu svega pedesetak milja istočno do ovog malog gradića smeštenog u brdima nacionalnog parka Vilamet. Patrik Miler je pomagao svom prijatelju Kvenitnu Felpsu, koji je upravo doputovao iz Njujorka, da ubaci svoje torbe u prtljažnik automobila. Veče se spuštalo nad gradom Judžinom.

„Nemoj mi reći da nisi poneo snoubord?“, rekao je iznenađeno Patrik.

„Pa nisam. Sećaš se moje povrede. Još uvek nisam siguran da bi moja noga podnela još jedno spuštanje niz liticu.“, odgovorio je Kventin i ubacio poslednju torbu. Ranac sa laptopom je zadržao kod sebe i seo u auto. Patrik je vozio.

„Pa kako si putovao? Znam da ne podnosiš avione baš tako dobro.“, rekao je Patrik.

„Neverovatno lepo. Prespavao sam veći deo puta i probudio se kad smo bili blizu Portlenda. A onda sam se truckao u autobusu od Portlenda do Judžina. I tu sam dosta spavao. Šta sam drugo mogao?“, odgovorio je Kventin i nasmejao se.

„Pa da. Tako je najbolje. Uđeš, zaspiš, ne osetiš ništa i probudiš se na drugoj strani sveta.“, dodao je Patrik, a Kventin se samo nasmejao.

„Nego, rekao si mi dok si se jutros spremao za put, da ti je…ne znam, pomenuo si nekog pacova. Šta se dogodilo s njim?“, pitao je Patrik.

„Da, pa rekao sam ti kako je neko bacio pacova na šoferšajbnu taksija u kome sam se ja vozio. To je bilo jutros kad sam krenuo ka aerodromu Lagardija. Neverovatno, ali opet to ne bi trebalo da me čudi. U Njujorku na svakog stanovnika dođe po jedan pacov. To je onaj popularni mit, mada, u poverenju, mislim da je pacova mnogo više.“

„Čekaj, bacio?! Neko je bacio pacova?“, pitao je Patrik s nevericom.

„Pa da, bacio. Šta misliš?! Ne postoje leteći pacovi. Još uvek nisu poleteli i nadam se da neće. Nisam video da ovaj ima krila. Sigurno ga je neko izbacio iz neke zgrade, kroz prozor, ili ga je neko sa ulice bacio na nas. Tada smo se čuli telefonom, sećaš se. Baš sam ti prenosio uživo kako se sve odigralo, i kako je taksista izašao napolje i slučajno bacio pacova na nekog biciklistu koji je tuda prolazio. Onda je tu izbila tuča. Izašao sam i pokušao da izgladim stvar, ali nije vredelo. Nekako sam uspeo da izvučem svoje torbe iz prtljažnika, platim taksisti koliko sam dužan, i potražim drugi taksi jer je svađa kulminirala i prešla sa taksiste i bicikliste na sve ostale vozače koji su se tu zatekli. Dok sam odlazio, čuo sam pucanj. Neko je izvukao pištolj, verovatno. Sve to zbog jednog pacova.“

„Pitam se, kako si uopšte stigao do aerodroma?“, rekao je Patrik dok su napustali Judžin.

„Pa ako hoćeš da čuješ detalje biće mi potrebno dosta vremena da tu priču ispričam…jesi li siguran da želiš da ti pričam o tome? Poslednje što želim je da te smorim.“, odgovorio je Kventin.

„Ne. Insistiram! Molim te pričaj, bar ćemo tako skratiti put.“

„U redu. Ako ti tako kažeš.“

„Biciklista je u tom trenutku prolazio tuda i nosio neke letke. Ovaj je taksista zastao nasred ulice, pa su nam svi trubili i vikali da se sklonimo sa ulice. On je zgrabio onog pacova i bacio ga iza sebe, međutim, pacov je udario onog biciklistu u lice…“, govorio je Kventin.

„U lice!? Čekaj…skroz onako po faci ili ga je okrznuo!? Užas! Nastavi dalje!“, rekao je Patrik sa gađenjem u glasu.

„Pa da…po licu…licu…elem, gde sam ono stao? Pa da, preko cele face…nego ako si gadljiv…možemo da pričamo o nečem drugom?“

„Ma samo ti nastavi! Ne, kreni iz početka! Kako je sve počelo, od samog trenutka kad si izašao iz zgrade. Tebi se uvek dešavaju neke čudne stvari“, rekao je Patrik.

„Dobro. Izašao sam prvo do obliženje pekare da kupim sebi doručak. To je bilo pre nego što sam krenuo. Ušao sam u pekaru i…“, započeo je Kventin svoju priču.

Svetla grada su ostajala daleko iza njih dok su se približavali prvim oskudnim obodima Vilamet šume. Put je prolazio kraj reke Mekenzi. S vremena na vreme bi prošli kraj manjih gradića, a Kventin je pomislio kako ti gradovi imaju nešto što gradovi poput Njujorka nikad neće imati. Njujork važi za grad koji ne spava i uvek je tu puno buke, gužve i jurnjave, dok je u malim gradićima sve daleko mirnije. Sve je okruženo šumom, brdima, rekama u kojima se krije životinjski svet, daleko pitomiji od života na ulicama velegrada. U velikim gradovima uglavnom žive pacovi i ljudi.

Mesto u kome živi Patrik zove se Piks Kuk. Nalazi se u jednoj od nacionalnih šuma Oregona – Vilamet šumi. Vilamet šuma je zajedno sa Dešuts šumom sastavni je deo divljine Tri sestre. Oblast koju zauzima ova divljina spada u drugu najveću oblast u Oregonu i sastavni je deo lanca Kaskadnih planina, a ime je dobila po vulkanskim vrhovima Tri sestre, koji takođe pripadaju ovom planinskom vencu.

Da li je to bila ironija ili ne? Niko nije ni pretpostavio kad je nazvao ovu divljinu divljinom Triju sestara, da će kroz hiljadu godina tu zaista boraviti tri sestre, ali ne Fejt, Houp i Čeriti, kako su prvi doseljenici nazvali ova tri davno ugašena vulkana, već Alekta, Tisifona i Megajra, tri sestre preuzete iz grčke mitologije kao inspiracija za genetski eksperiment. Niko nije ni slutio da će one gospodariti tim prostranstvom, širiti strah oko sebe i izazivati izvesno strahopoštovanje kod prisutnog živog sveta. Kao da je neko namerno hteo da se poigra sa nazivom ove oblasti.

Originalne tri sestre, Erinije, rodile su se nakon što su Titani iz turobnog podzemnog sveta Tartar, predvođeni Kronom, najmlađim od njih, kastrirali svoga oca Urana osvetivši mu se zato što ih je on strpao u Tartar. Nekoliko kapi krvi je palo na Geu, i tako su rođene Alekta, Megajra i Tisifona. Zato Erinije osvećuju zločine roditeljoubistva i krivokletstva.

Tri Erinije su starice stravičnog izgleda sa zmijama umesto kose, sa psećim glavama i kao ugljen crnim telima, sa krilima kao u slepog miša i zakrvavljenih očiju iz kojih curi krv. Njihova je dužnost bila da slušaju sve žalbe smrtnika, da sve njihove probleme i nevolje po pravilu rešavaju hvatanjem zločinaca bez odlaganja, proganjajući krivce bez odmora, od grada do grada, iz zemlje u zemlju. Nije bilo mudro pominjati im imena u razgovoru i zbog toga su dobile neobičnu zamenu za svoja imena — Eumenide; što znači „milostive“.

Erinije iz Oregona nisu imale krila, kao one prave, iz mita. Neko je želeo da ih zadrži na zemlji. Erinije su bile samo deo projekta „Erinija 2“, koji je izvodila kompanija „Tajrem&Foks“. Pošto je taj projekat uspeo, one su posle višegodišenjeg ispitivanja puštene na slobodu i to baš u divljinu Tri sestre. Naravno, ta divljina u budućnosti nije ni slabašna senka ove sadašnje zelene divljine prepune života.

*Na kraju, želim samo da dodam da su hoverinzi mali lebdeći roboti koji služe kao osmatrači teritorije. Izgledaju kao diskovi, prečnika do nekih 30 cm.